Da bi čovek opstao i živeo, mora biti zauzet toliko da nema vremena za razmišljanje.
Borba za opstanak u savremenom svetu je takva da gubiš svoj identitet, postaješ neko drugi, sebe ne prepoznaješ jer nisi isti. Druga lica te gledaju u ogledalu, sa podočnjacima, sa nekom setom u očima.
Stalna pitanja koje postavljaš, a odgovor nikada ne dobijaš.
Postajemo stranci sebi i drugima. Mislimo da smo nešto značajno postigli, a nismo se pomerili, jer iz začaranog kruga niko nije izašao.
Svaki naredni dan očekujemo da će nam se nešto lepo desiti. Pa i dešava se, proslavljamo Nove godine, bežimo iz stvarnosti u imaginarni svet koji traje jednu noć, sabiramo utiske, živimo za trenutak koji je brzo prošao, a šta je posle toga ostalo?
Sve je prolazno osim sećanja koje se javljaju u delićima mozaika, a nikako da ga sklopimo, da konačno završimo neko delo ili lik koji ćemo prepoznati.
Sve je nestvarno, izveštačeno. To nismo mi, to su neki drugi ljudi koji su nas zamenili, postali nešto drugo, nemaju širinu, samo kratki odgovori na duga pitanja. Izgubili smo moć rasuđivanja.
Pojavilo se zlo koje je ušlo u narod. Promenilo svakoga koga je moglo na gore. Šta se desilo sa nama, kako dozvolismo da nam mozak isperu, da od njega ništa ne ostane.
Omađijani ljudi, sreću se svuda, nikoga ne poznaju, ne vide, sa telefonima na ušima, jure nekud, auto ih pregazi, ali ga oni i dalje čvrsto drže jer nekom nisu sve ispričali. Kako su nam kratki i bedni životi, prazni, bez emocija, a kao svako nekoga ima. Više pričamo sa sobom nego sa drugima.
Kad razum napusti čoveka, nikada se više neće vratiti, jer da je vredeo, ne bi ga ni ostavio. Koliko smo srećni bili kad nismo ništa imali, a sada kada imamo sve, nije nam dovoljno, tražimo više?
Kako objasniti taj fenomen jednog naroda a da ga svako razume? Oni koji najviše rade, najmanje imaju, a drugi koji su neradnici samo pričaju i gospodare. Sluge žive za jednu pohvalu, ali ona uvek izostane i oni su jadni, tužni, kao pas vezan lancem, ako ga neko ne pomazi.
Bezgrešni kada pogreše, daju ostavku ili budu smenjeni, a druge odgovornosti nemaju. Nekog pogodi i teška reč, a drugi i u zatvoru se snađu. Brzo izađu i postaju još moćniji.
Lako je Srbin biti u Srbiji. Najbolje je kada sve zaboraviš i ne razmišljaš jer ionako od tebe ništa ne zavisi. Možda smo se zbog toga i promenili.
Takvi nismo bili pre dvadeset pet i dvadeset šest godina. Srbija je prolistala kao drvo, sa zdravim korenjem, imala plodove, a sada samo lišće suvo i uvelo koje vetar nosi.
Sile zla okupirali su kolevku našeg postojanja, Kosovo i Metohiju, uništili svaki koren koji nas je neraskidivom snagom vezao, davao nam život.
Naše misli su bile bistre, ovozemaljske, nismo bili u oblacima, već na svojoj zemlji. Srbijo, probudi se iz lažnog sna, iz agonije, tvoj narod na Kosovu i Metohiji je okupiran, zarobljen, obespravljen, uklet.
Da li proslavlja Novu godinu, Badnje veče i Božić, a da neko ne strada u šumi, u kući? Sme li srpsku zastavu da postavi a da ne bude spaljena? Sme li glasno da progovori ili samo šapuće, da ne bude uhapšen? Šta o nama misle sveci manastira koje prevode u drugu veru? Samo za dvadeset pet godina, a to se nije desilo za pet vekova pod Turcima.
Mi smo nesrećni narod, mnogo trpimo i dozvoljavamo. Živimo paralelne živote, dvostruke ličnosti postajemo, psihijatrijski slučajevi.
Majko Srbijo, jesi li to ti? Kako si se promenila, skinula crne marame koje si nosila za svojim najboljim sinovima koji su poginuli na Kosovu i Metohiji, hrabrim borcima PJP-a i vojske.
Jesi li se pomirila da njih više nema i da je sve uzaludno, da treba nastaviti život i sve zaboraviti? Ako si zaboravila, ako su ti uništili majčinski instinkt, kao i ljubav prema svakom detetu koje je tvoje, veterani PJP-a i vojske će te stalno podsećati. Oni nisu zaboravili svoju palu braću. Nisu zaboravili njihovu krv i nepomična tela koja su ostavili na Kosovu i Metohiji.
Oni su branili i tvoje poreklo, nastanak i opstanak. Verovali su ti. Tada si bila hrabra, grlila ih i ljubila, sveci su ih celivali kada su dušu ispuštali. Sve je bilo drugačije, mnogo teže, a daleko lepše od ovakvog života. Bili smo jedna zemlja, jedno telo, a sada su nas osakatili.
Bez nogu idemo, dušu smo ostavili na Kosovu i Metohiji, srce nam je iskrvarilo. Da li su nam životi prokleti kada ne možemo da nađemo mir?
Dušu smo ostavili, srca nemamo, samo prazan život, bez emocija, drvo bez korena, bez lišća. Vetrovi duvaju, jauču, donose krike iz prošlosti. Donose ratne pokliče PJP-a i vojske. Te moćne sile od koje su bežali teroristi OVK, od koje je NATO alijansa strepela jer je osetila da to nisu obični policajci i vojnici već ratnici i heroji koji ginu za slobodu braneći svaku stopu Kosova i Metohije, zemlje Srbije. Prava majka ne ostavlja svoju decu, ni kada su teško bolesni, ni kada im nema spasa, uvek postoji neka nada i ostaje do kraja sa njima.
Pati i plače dok je živa. Crni barjaci su svuda, da podsećaju one zaboravljene da se urazume, da mnogo bolji od njih nisu više živi, zato što nisu bežali, nisu se skrivali, već su hrabro jurišali i ginuli. Njihova braća PJP i vojska ih ne zaboravljaju. Udružili su se, kao onda, kada su išli zajedno da brane svoju otadzbinu, da brane svetu zemlju Kosovo i Metohiju.
Najmlađe udruženje veterana PJP-a za kratko vreme izraslo je u ozbiljnu humanitarnu organizaciju. Pravi rodoljubi koji su se dokazali u ratu imaju sposobnosti u miru. Bore se za pomoć svim ugroženim porodicama palih boraca, za njihova prava, za status borca, za vraćanje časti i dostojanstva svim pripadnicima PJP-a koji su učestvovali u odbrani Kosova i Metohije i zemlje Srbije.
Nije se život završio učešćem u ratu, treba se više boriti u miru jer borci osećaju i znaju šta svakog pripadnika boli. Udruženje je otvoreno za prave ljude. Svi učesnici PJP-a treba da se priključe, jer tako mogu ostvariti svoja prava i vratiti ugled koji zaslužuju. Budite hrabri u miru, kao što ste u ratu bili.
Posebne jedinice policije pokušali su da ukinu, da sve njihove zasluge obesmisle, jer više nisu bili potrebni. Hteli su da nestanu, da ih pretvore u nešto drugo, da im otmu zastave i znamenja po čemu su bili prepoznatljivi. Pokušavaju i dalje, ali udruženje veterana PJP-a je uporno, broj članova se povećava, odredi veterana sa svojim komandantima nisu poraženi. Oni su izdanak iz posečenog korena.
Oni su dali život osušenom drvetu koje je olistalo. To mogu samo oni koji vide daleko više od drugih običnih ljudi. To su borci, ratnici, koji nastavljaju svetlu tradiciju jednog surovog rata, borbe protiv terorista OVK 1998. I protiv agresije NATO alijanse 1999. Godine. Nisu to ljudi kišobrani koje vetar može saviti i polomiti. To su pravi rodoljubi koji imaju svoj stav, isti i u ratu i u miru. To nije politička organizacija, već udružene patriota koji imaju sve osobine, koje su mnogi izgubili, a pitanje da li su ih ikada imali. Nisu zaboravili Kosovo i Metohiju.
Nisu zaboravili svoju braću napaćenu i zarobljenu. Oni su gnevni, a ponosni. Surovi prema sebi. Kažnjavaju sebe što su mnoge naredbe izvršili a tako nisu mislili. Najteže im je bilo kada je sporazumom naređeno da se povuku. Prokleli su i sebe i svoje rođenje jer su morali ostaviti svoj narod da ga okupiraju, da ga zarobe, da ga uništavaju, da nam satru manastire i pretvore u druge verske objekte.
Tamo gde se Srbi okupljaju, tamo će se druge molitve pevati. Ko to može mirno gledati? Kroz vekove Srbi su imali strašna stradanja, zato nas ima sve manje, jer najbolji su uvek ginuli, ali od povlačenja PJP-a i vojske sa Kosova i Metohije 1999. Kada je proglašeno primirje, pa do danas, možda su i najgore prošli.
Od vađenja organa, ubijanja civila, ni grobovi im se ne znaju, do svakodnevnog hapšenja, jednog bezakonja od strane oslobodilačke OVK. Cilj je etnički čisto Kosovo i Metohija. Jasno je to celom svetu, zato to i rade. Zemlja ostaje onima ko je na njoj. Nisu Srbi na Kosovu i Metohiji kukavice koje će pobeći jer im je život svakog dana u opasnosti, kao i njihovoj deci.
Oni su trenutno jedini čuvari svete zemlje. Oni su apostoli zemlje Srbije. Ko priča o granicama, o podelama, o entitetima? To sigurno nisu PJP i vojnici, njihovi ratni komandanti koji su se borili za celovitost naše zemlje.
Oni ne trguju, oni veruju da mi bez bilo kog dela naše teritorije nismo dostojni naših slavnih predaka. Ako je srpski narod spreman da se odrekne zemlje natopljene krvlju, toliko izgubljenih života, onda ne treba ni da postoji jer nije dostojan svoje istorije. Kako sačuvati zemlju, kako probuditi svest mladima da nisu oni nastali od juče, nisu klonirani, ali su trenutno zalutali u svet magije, nisu postali čarobnjaci, već su i oni potomci hrabrih boraca, za Srbiju, za Kosovo i Metohiju. Udruženje veterana PJP i boračka organizacija vode borbe u miru da svaki učesnik dobije status borca. To nije obična legitimacija, to je dokaz da nismo svi isti. Da se razlikujemo.
To je mač svetog knez Lazara koji podseća ko je bio kada je trebalo braniti Kosovo i Metohiju i zemlju Srbiju. Potomci palih boraca i onih koji su preživeli znaće šta to znači. Biće ponosni jer njihovi očevi i dedovi nisu bežali i krili se, već su se odazvali, ratovali i ginuli. Zašto to toliko smeta drugima koji su rat gledali iz drugih zemalja, jer oni su za mir, oni su pacifisti?
Srbija je bila napadnuta, bez odobrenja Ujedinjenih Nacija. Pogažena su sva međunarodna prava dok su nas pre toga sankcijama iscrpljivali i samo nam bes pojačavali.
Bili smo meta koja nije stajala ukopano, nego se pomerala i žestoko napadala. Udruženje veterana PJP i vojske u svim gradovima i mestima prave izložbe boraca poginulih i živih heroja, da stalno podsećaju, da i gluvi pročuju, a slepi da vide, ko su bili pravi rodoljubi a da su to i ostali. Neka se stide svi oni koji umanjuju značaj PJP-a i vojske. Neka ne otimaju njihove zasluge i znamenja, jer mi smo još živi. Zastave i obeležja PJP-a i vojske će se uvek vijoriti i obeležavati.
Porodice poginulih su ponosne kada se seti neko njihovih sinova, očeva, postaju članovi udruženja. Kada se lavina rodoljublja pokrene, kada smo istrajni i govorimo samo istinu, onda ćemo imati i prijatelje koji se priključuju i učestvuju u humanitarnim akcijama, gde svaka pomoć dobro dođe, ako je iskrena i od srca.Zemljo Srbijo, ne odriči se svoje dece, budi uvek uz njih, jer im je teško, bili su odbačeni godinama, progovorili su dosta kasno, a sada neće da ćute. Nemamo ni razloga da se stidimo već da se ponosimo. Ko ne shvata i neće da razume značaj PJP-a i vojske, on će takav uvek i biti.
Šta je potrebno da nas pogodi, da otrezni sve one opijene lagodnim životom, da za jedan tren sve to može da nestane i da se probude u ratnom vihoru. To se i nama desilo, ali nas nije iznenadilo. Bili su iznenađeni naši neprijatelji, jer mi smo rođeni za velika dela, kao i naši potomci, koji će čuvati legitimaciju borca svojih očeva, dedova, kao amajliju, jer ona čuva slobodu, ona je simbol vrednosti zbog kojih se treba boriti. Veterani PJP-a i boračke organizacije, vratiće čast i dostojanstvo srpskom narodu kao i svim učesnicima koji su branili Kosovo i Metohiju.
Srbijo, zahvaljujući njima ti si slobodna, a Kosovo i Metohija naša rana živa okupirana. Fizički odvojena, mučenički napaćena. Svi oni koji su ga branili, sigurni su da tako sveto mesto mora biti vraćeno srpskom narodu.