На дашањи дан пре 32 године херојски је погинуо мајор ЈНА Милан Тепић, једини народни херој у ратовима на територији бивше Југославије, који је страдао 1991. године када је дигао у ваздух војно складиште Беденик у близини Бјеловара како би спречио да падне у руке хрватског Збора народне гарде. Са њим у херојску смрт отишао је и војник на редовном одслужењу војног рока Стојадин Мирковић који је покривао мајора тепића док је пуцао из оклопног транспортера по хрватској паравојсци ЗНГ.
Опсада касарне у Бјеловару и централног складишта борбених средстава у оближњем селу Беденик трајала је од јула месеца 1991. године. По договору ЈНА и тадашњих хрватских власти, евакуација касарне и војних објеката требало је да се деси 1. октобра. Међутим, касарна је под руководством потпуковника хрватских паравојних снага Јосипа Томшића нападнута док су у њој били војници и официри са преосталим члановима породица. Уз помоћ 2.000 војника, касарна у којој није било воде ни струје данима, нападнута је и заузета. Тако је мајор био принуђен да се са војницима повуче у складиште.
Не желећи да препусти оружје из касарне “Војновић“, хрватским снагама, Тепић је својим војницима наредио повлачење на безбедну раздаљину од складишта.
Према неким изворима, на то их је упозорио речима: „Војско, слушајте ме добро! Не знам колико ћемо моћи овако још да издржимо, усташе ће тек жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избјегавају да ударе по складишту, и ово што ми имамо овдје је за њих више него драгоцјено. Кад дође тренутак, кад се више не буде могло издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта. Да не замерате ми ако сам негде према неком погријешио, али хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ. Да усташама не дам Беденик, и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува мој ратни дневник.“
Кад су се војници нашли на довољној удаљености, а хрватска војска већ се приближила објекту, минирао је складиште муниције са 170 тона експлозивних средстава, а мајор Тепић га је дигао у ваздух. Осим њега и војника Стојадина Мирковића који му је штитио одступницу, погинуло је званично 11, а незванично 200 ЗНГ који су нападали складиште, а који су се после водили као нестали. Тако је Милан Тепић ушао у историју на сличан начин као и ресавски војвода Стеван Синђелић.Познато је да је са Тепићем погинуо и војник на редовном служењу војног рока Стојадин Марковић, из околине Ваљева. Марковић је са топа на оклопном транспортеру дејствовао по нападачима све док није погођен противоклопним пројектилом. У знак одмазде стрељан је и командир страже Ранко Стефановић.
Председништво СФРЈ је Тепића, 19. новембра 1991. године, постхумно одликовало Орденом народног хероја, што је уједно и последње такво одликовање које је додељено неком учеснику рата.
Мајор Тепић остаће упамћен по речима: “Једанпут људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко”.
Војник Стојадин Марковић је тек 31.12.1999. године, на иницијативу Удружења бораца из Ваљева и тамошње локалне самоуправе, одликован Орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена.
Тепићево име носи једна улица у београдској општини Савски венац, као и у већем броју градова у Србији и Републици Српској.
У његову част Војска Републике Српске установила је Орден за заслуге у рату, који носи Тепићево име.