Лекција из пропагандног рата за који се често тврди да је српска страна изгубила током ратова на простору СФРЈ 1991-1995 није баш сасвим коначна, и та тврдња и не стоји баш. Можда на стратешком нивоу ДА, али на тактичком јако тешко. После приче о С-300 у рукама ВРС још једна ратна варка одложила је хрватско- муслиманску офанизву у пролеће 1995. на подрчју Посавине, захваљујући прилогу Прес центра ВРС и њеног начелника пуковника Милована Милутиновића.
Ово је прича о оклопном батаљону, који се изненада појавио код Модриче, додуше “фиткивно” на камери, али друга страна то ипак није знала.
Ова прича почела је на седници Главног штаба у пролеће 1995. године, када су обавештајни органи изнели податке о припреми хрватских и муслиманских снага за заједнички напад на простор Посавине. Према тим подацима акција се могла очекивати за неких 15 дана са правцима напада из Градачца и Орашја према Брчком и Модричи. Јединице ВРС у том периоду биле су ангажоване у жестоким борбама на Нишићкој висоравни, Трескавици, Мајевици, Озрену, Шатору и Динари. Готово да није било респрективних војних снага које би се у заједничком нападу са обе стране у Посавини могле супроставити.
” Док се тражио излаз за довођење јачих снага предложио сам најужем делу Главног штаба да Прес-центар направи ТВ прилог о “самосталном оклопном батаљону”, који би се нашао на правцу очекујућег напада у Посавини. Након сагласности Главног штаба дао сам упуте Прес -центру у Бањалуци да се прилог уради што пре.
Екипа Прес-центра отишла је у 2. оклопну бригаду, изабрала десет најбољих посада тенкова, оклопних транспортера и самоходних хаубица и снимила обуку, вожњу и припреме за борбена дејства. Пошто је прилог насловљен као “Самостални оклопни батаљон”, а он је у већем броју страних армија у свом саставу имао 30-40 тенкова, 10 оклопних транспортера, средства подршке и ПВО заштиту, одлучио сам да батаљон има сличан састав. У телевизијском прилогу представљени су: рад посаде тенкова М-84, поступци механизоване пешадије на БВП М-80, рад посаде самоходних хаубица 122 мм “Гвоздик” и самоходних противавионских система Стрела -1М. Са изабраним старешинама и војницима новинар је разговарао о новој јединици и њеним борбеним могућностима, што је стварало утисак високе спремности да се супростави моћном нападачу у свим условима”, написао је пуковник Милован Милутиновић у својој књизи “Како сам водио медијски рат”.
“Млад и својом храброшћу доказан старешина оклопних јединица говорио је одлучно и војнички о снази и основним задацима које изводи батаљон. Прилог је убрзо прегледан и већ у наредној војничкој емисији “На бранику отаџбине” емитован. Део прилога искориштен је за ТВ дневник, а делови прилога коришћени су у новој војничкој ТВ емисији, где је гост био др Радован Караџић, који је говорио о процесу реорганизације војске и стварању мањих ефикасних ударних јединица.
Појава тако моћног самосталног оклопног батаљона у Посавини “највероватније код Модриче”, бар по неким распознавајућим објектима, изазвао је код хрватске и муслиманске стране сумњу у властите планове. Према каснијим сазнањима њихови обавештајни органи су дуго тражили локацију и састав оклопног батаљона у Посавини, јер је он био озбиљна препрека у реализацији планираних бробених дејстава на том простору Републике Српске”, написао је пуковник Милутинови’ у својој књизи.
Захваљујући “самосталном оклопном батаљону” на простору Посавине ни током наредних месеци 1995. године.
“Нема сумње да је импозантна снага “овог батаљона” поред осталог спречила агресивне намере једне и друге стране. У исто време, многи борци и старешине ВРС гледајући ТВ прилог, остали су задивљени снагом и спремношћу бораца и батаљона за извођење борбених дејстава. Овај пропагандни пример заслужује пажњу јер је у критичном тренутку зауставио агресивне намере муслиманске и хрватске стране према Посавини”, написао је пуковник Милутиновић.