Андреј Млакар
Сећање на покојног генералштабног пуковника Љубомира Љубу Савића са којим је овај текст рађен
Нико није на свету очекивао да ће војно безначајна држава попут Аргентине изазвати почетком 1980- тих година прошлог века једну од нуклеарних сила каква је била Велика Британија, а да она ће прихватити изазов због делимично пустог острва пуног камења.
Рат за Фокланде према ставу многих објективних историчара одвијао се: ”у погрешном времену, на погрешном простору и због погрешног узрока”.
Рат је трајао пуна 72 дана и у сећању многих остаће као последњи колонијални рат у 20. веку, а обележиле су га бројне контроверзне епизоде, а свакако једна од таквих је потапање крстарице “Генерал Белграно” од стране нуклеарне подморнице Освајач -105, унапређена верзија класе Валиант.
Контроверзна епизода овог последњег колонијалног рата догодила се 2. маја 1982. године када је погинуло по неким подацима 323 аргентинска морнара. Детаљнија позадина случаја је и даље предмет полемика и никада до краја није расветљена, као ни мотиви због чега је заиста крстарица потопљена, када се није уопште налазила у зони борбеног деловања већ је држала курс према матичној обали.
Прича о потапању Белграна ушла је у историју поморског ратовања, као последњи пример да је нека подморница торпедовала један ратни брод за време ратног сукоба.
Наиме после завршетка Другог светског рата до почетка сукоба око Фокландских острва сличан случај потапања брода од стране подморнице забележен је 1971. године за време Пакистанско-индијског сукоба када је пакистанска подморница торпедовала индијску фрегату Кхукри. Иначе Белграно је ушао и по још једној ствари у историју поморског ратовања, као брод ког је потопила једна нуклеарна подморница.
Прича почиње 26.априла 1982. године у бази Усхауија на Огњеној земљи. Посада Белграна добила је наређење да заједно са још два разарача « Pidera Buena» и «Hipolto Bouchard» формира пловни састав 79.3 за патролирање Јужним Атлантиком око подручја гребена Бурдувуд, око 220 миља јужно од Фокланда. У тој зони открила их је и енглеска нуклеарна подморница Освајач који је 3. априла напустила Енглеску са главним задатком да пронађе и уништи једини аргентински носач авиона “Veinticinco de Mayo” који су Британци сматрали најопасијом претњом за експедициони пловни састав који је већ хитао према Фокландима и врати их под окриље круне.
Освајач је патролирајући хладним водама Јужног Атлантика сасвим случајно набасао на пловни састав 79.3 о чему је била експресно обавештена команда британске флоте.
Подморница је наредних 36 часова пратила пловни састав чекајући одлуку Лондона шта да ради. За то време у Лондону су трајале консултације шта урадити са Белграном и пратњом јер су били ван забрањене зоне и чак су се удаљавали пловећи брзином од 10 чворова западно према Аргентини. Лондон је проценио да стара крстарица и два разарача представљају претњу за пловни састав Британије који се приближавао Фокландима. Комадант подморнице капетан фрегате Крис Верфорд Браун добио је зелено светло да нападне и потопи Белграно.
“Дана 2.мај 1982. године у 15.57 сати по Гриничу Браун наређује свом официру за наоружање Билу Бадингу да према крстарици Белграно испали три торпеда типа Марк 8 модел 4 са конвенционалним бојевим главама од по 363 кг експлозива у свакој.
Торпеда су муњевито јурнула из цеви према крстарици. Први торпедо је откинуо цели прамац али за Белграно то није било кобно јер у том делу брода није било никога. Али други торпедо ударио је тачно на око две трећине дужине брода према крми и пробио у палубу на месту где се завршава бочни оклоп брода, улетео у машински део и експлодирао. Силовита експлозија уништила је половину машинског одељења брода, те две просторије намењене за ручавање и одмор посаде на горњим палубама.
Каснија анализа показала је да је ударац другог торпеда био веома кобан јер је у једном маху убио чак 275 морнара, подофицира и официра Белграна.
Сви напори да се спаси брод били су узалуди па је капетан бојног брода Бонзо наредио напуштање крстарице. По команди морнари су одмах почели да спуштају у море пнеуматске сплавове за спасавање. У неке је укрцан био већи број људи него што је било превиђено, а разлог је био тај јер је друга експлозија темељито уништила и известан број средстава за спасавање. Мрак који је пао, сурова хладноћа која влада у овом делу Атлантика и немирно море са таласима висине до 7 метара условили су нову ноћну мору преживелим члановима посаде.
Узбуркано море и јак ветар пнеуматске сплавове растурили су на све стране. Белграно је тачно у 16.45 часова потонуо на дно и са собом повукао тела 323 човека. Сат времена од потонућа брода пао је мрак, а ветар се појачао дувајући брзином од 45 миља на час, а преживели су морали да се осим хладноће суоче и са константним љуљањем пнеуматских сплавова.
Интересантно је и то да два разарача који су пратили Белграно уопште нису приметли да је Белграно у невољи јер су били на великој удаљености од њега па чак због нестанка струје нису примили ни СОС позив и наставили су пређашним курсем. Схватили су да нешто није у реду са Белграном кад је он већ био на дну.
Јака хладноћа језиво је утицала на мокре и промрзле морнаре који нису смели да заспу јер да су то урадили смрт им је била загрантована, па су непрестано морали да померају руке и ноге и држе се у групама преносећи телесну температуру једни на друге. Први спасилачки бродови преживеле у сплавовима открили су тек 30 часова после потапања, што је за многе морнаре било прекасно јер су преживели британска торпеда, али нису сурову климу јужног Атлантика. Бродоломце док су им се приближавали бродови надлетали и патролни авиони који су кренули за њима у потрагу, а уочени су после неколико прелета. Сигналне бенгалке из Другог светског рата нису знали да користе, а упутсва су била на енглеском који већина није ни знала.
Епилог ове трагедије износио је осим 323 погинула и око 770 преживелих. У неколико сплавова нађени су само мртви морнари, а неки сплавови нису никада пронађени.
Губитак Белграна био је веома велики ударац за Аргентинску флоту, која до краја рата није испловила из матичних лука, а терет борби преузела је авијација која је као неку врсту освете за потапање Белграна Британцима нанела озбиљне губитке.
Комадант Белграна капетан бојног брода Хектор Бонзо поводом 25 година од почетка рата на Фокландима дао је интервју енглеском Дејли Телеграфу у коме је оптужио комаданта подморнице капетана фрегате Брауна да је могао да помогне његовим људима према поморском праву, да спаси велики број људи али он то није учинио. Такође Бонзо је рекао и да је пре потапања командант Освајача могао да га сигнализира и да 10 минута пре потапања окупи људе на палубу и тиме спречи непотребне губитке морнара и официра. На крају свог интервјуа додао је и да не би волео никада да га сретне у животу. Он је додао и да је потапање Генерал Белграна у датим околностима био потез који је излазио из правила прихватљивог вођења рата.