Mladi, privilegovani i bogati Britanci koji prihvataju komunizam, špijuniraju svoju vladu i prenose informacije Sovjetima u zoru hladnog rata.
Ovo nije scenario za špijunski film već se zaista desilo u Velikoj Britaniji..i trajalo je od tridesetih do šezdesetih godina prošlog veka.
Najefikasniju i najuspešniju obaveštajnu mrežu u istoriji obaveštajnih službi 20. veka činilo je pet ljudi.
Grupa koja je formirana u Londonu u periodu od 1934. do 1937. godine, sastojala se od diplomiranih studenata prestižnog britanskog univerziteta zbog čega je dobila naziv – Petorka sa Kembridža.
Od tog trenutka do početka 1960-ih godina,oni su pružili ogromnu pomoć Sovjetskom Savezu u suprotstavljanju Nemcima i posleratnim suparnicima.
Postavilo bi se logično pitanje zašto su mladi Britanci koji su pripadali najvišim krugovima ostrvskog društva, sa takvim uverenjem, strašću i predanošću, radili u sovjetskoj obaveštajnoj službi?
Jedan od odgovora leži u najpoznatijem univerzitetskom centru Kraljevstva.
Stari, čuveni univerzitet Kembridž je krajem 1920-ih i početkom 1940-ih godina bio „opijen” idejama socijalizma.
Predstava o uspešnom socijalističkom društvu brzo rastuće ekonomije, kako su je videli u krugovima mladih intelektualaca sa Kembridža, naspram ekonomske krize u kojoj su grcale razvijene zemlje zapadnog sveta., stvorila je sliku o boljoj alternativi poznatom kapitalističkom sistemu.
Ta predstava je oblikovala verovanja „petorke”, ubeđene levičare, za ceo život.
Drugi razlog bio je antifašizam. Mladi ljudi, iskreno posvećeni idealima humanizma, putovali su po Starom kontinentu u kriznim godinama koje su prethodile drugom svetskom ratu.
Dok su boravili u Nemačkoj i Austriji, videli su svojim očima kako se rađa zlo u praksi ideologija fašizma i nacizma.
I bili su revoltirani zbog toga što su vlade njihove domovine Engleske i savezničke Francuske gledale ”kroz prste” nacistima. I došli su do zaključka da je samo Sovjetski Savez u stanju da zaustavi fašizam.
Sovjetski obaveštajci su, sa druge strane, od samog početka usmeravali mlade Britance da postanu deo ustanova koje su, u pogledu vrednosti informacija, najvažnije i rukovodili su njihovim akcijama.
Za početak im je bilo naređeno da promene svoje stavove. Bilo je potrebno stvoriti utisak da je raniji entuzijazam za socijalizmom i marksizmom bio utopijska zabluda mladosti.
Dalje je svaki od pet antifašista formirao svoj put do ustanova koje su interesovale sovjetsku obaveštajnu službu. U određenim periodima operativne aktivnosti „Kembričke petorke” jedan od „pet musketara” je napredovao po vrednosti dostavljenog materijala. U svakoj prilici oni su gurali napred, sakrivali i spašavali jedni druge.
I ovo je trenutak da ih bolje upoznamo.
Najpoznatiji član petorke Kim Filbi je kao novinar 1936. godine otišao u Španiju, u jeku građanskog rata i prvog otvorenog fronta protiv fašizma u Evropi. Ubrzo je postao ratni dopisnik londonskog „Tajmsa”. Već 1940. godine, nestranački komunista Kim Filbi je uz pomoć svog prijatelja Gaja Berdžesa ušao u Službu za tajnu obaveštajnu delatnost MI-6, ustanovu na koju je britanski sistem posebno ponosan.
Filbi je 1944. godine dobio zadatak da vodi posebno važno odelenje MI 6 „za borbu protiv SSSR-a i međunarodnog komunističkog pokreta”.
Tako je vrbovani sovjetski obaveštajac došao na čelo kontraobaveštajne službe protiv Sovjetskog Saveza.
Filbi je sve informacije imao na dlanu i maksimalno se trudio da se britanske akcije prema pretnji sa Istoka bukvalno neutralizuju.
Kim Filbi će u periodu od 1949. do 1951. godine doći na čelo misije povezivanja britanske obaveštajne službe sa američkim kolegama u Vašingtonu.
Filbijeva uloga kao šefa Odseka IX značila je da su svi kontraobaveštaji napori MI6 bili potpuno potkopani, jer je temeljno obaveštavao svoje sovjetske rukovodioce o bilo kakvom razvoju događaja. Kao šef Odeljenja imao je pristup dokumentima CIA i FBI i bio je obavešten o svim dešavanjima u projektu Venona:
A misija projekta Venona je bila da dešifruje poruke koje su slale sovjetske obaveštajne agencije, napisane tajnim kodom. Pošto je Filbi imao pristup ovim strogo poverljivim informacijama, Sovjeti su bili korak ispred bilo kakvog mogućeg razbijanja šifre ili saznanja o špijunskim mrežama, što je omogućilo sumnjivim špijunima da prebegnu pre nego što budu uhvaćeni.
Tako je 1951. godine Kim Fibli iz Vašingtona upozorio člana špijunskog kruga Donalda Meklina na opasnost od otkrivanja i tada su ga eksfiltrirali, odnosno, odveden je u Sovjetski Savez. A drugi član petorke Entoni Blant je, nakon što se Gaj Berdžes nije vratio, otišao u njegov stan i spalio sve kompromitujuće materijale.
Nakon nestanka Berdžesa (tajnog imena Hiks) i Meklina ( čije je tajno ime bilo Homer) sumnja je pala na Filbija i nakon što je prikupljeno dovoljno dokaza protiv njega, 1955. je pokrenuta istraga. Posle višenedeljnog ispitivanja, nije pronađeno ništa inkriminišuće, ali je ipak razrešen dužnosti šefa Odeljenja kontraobaveštajne službe.
Godine 1963. Filbi je konačno razotkriven svedočenjem Sovjeta koji su prebegli na Zapad.
Ali je Kim Filbi preduhitrio gonioce.
Izbegao je sigurno hapšenje tako što je na teretnom brodu „Dolmatov”, 27. januara, prebegao iz Bejruta u Sovjetski Savez.
Ovaj dan je smatrao svojim drugim rođendanom. U Moskvi je obučavao mlade operativce koji su se pripremali za put u Veliku Britaniju.
Bila je to svojevrsna škola špijunaže Harolda Kima Filbija.
Gaj Berdžes je, svedočili su savremenici, mogao u raspravama o marksizmu pobediti bilo koga.
Kao ”iz rukava” je izvlačio citate Marksa, Lenjina, Staljina u polemičkim diskusijama.
Bio je sin zamenika admirala Kraljevske mornarice i prema rečima prijatelja, „vrlo sposoban momak, avanturističkog duha, sposoban da prodre svuda”. Krajem 1935. godine Berdžes počinje da radi na Bi-Bi-Siju.
Početkom oktobra 1938. godine, odmah nakon potpisivanja Minhenskih sporazuma, 27-godišnji Berdžes toliko argumentovano ubeđuje Vinstona Čerčila „da upotrebi svu svoju rečitost za rešavanje krize”, da je Čerčil ostao impresioniran energijom i patriotskim zanosom ovog mladića i poklonio mu svoju knjigu sa autogramom.
Već 1939. godine, prvi iz „petorke”, Gaj Berdžes je primljen na rad u Službu za tajnu obaveštajnu delatnost.
Od juna 1944. godine on je bio u Ministarstvu spoljnih poslova Velike Britanije, a 1946. godine postaje lični pomoćnik državnog ministra, drugog čoveka u Ministarstvu spoljnih poslova Britanije. Dokumenta koja je pripremao, stizala su u Moskvu malo ranije nego što su postavljena na sto britanskom ministru spoljnih poslova ili premijeru.
Gaj Berdžes je radio i za MI5 i za MI6. Kao špijun, prokrijumčario je Sovjetima kopije dokumenata o razvoju nuklearnog oružja i upozorio ih na formiranje NATO-a.
Donald Meklin je bio sin istaknutog političara Donalda Meklina Starijeg.
Nakon završetka studija na Univerzitetu u Kembridžu počeo je da radi u Ministarstvu spoljnih poslova Britanije. Od početka 1936. godine od njega je stigla tolika količina tajnih dokumentarnih informacija, da su zaposleni u londonskom odeljenju strane obaveštajne službe imali mnogo muke da „svare” dobijeni materijal. Bilo je neophodno tražiti od Centra da hitno pošalje dodatnog operativca.
Dobio je koleginicu sa kojom se prilično zbližio pa je na sledeću poziciju, u ambasadu Parizu 1938. godine, otputovao zajedno sa svojom partnerkom.
Prema arhivima Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova Sovjetskog Saveza, rezultati Meklinovih obaveštajnih aktivnosti od trenutka stupanja u službu u Ministarstvo spoljnih poslova do juna 1940. godine, kada je napustio Francusku, su se spakovali u 45 kutija.
U svakoj se nalazilo više od 300 stranica dokumentacije, što je ukupno oko 14 hiljada listova strogo poverljivih informacija, a tokom Drugog svetskog rata, Centar je od njega dobio još 4.593 najvrednijih dokumenata.
U leto 1945. godine Meklin je preuzeo mesto prvog sekretara britanske ambasade u Vašingtonu i kodirektora u takozvanom Komitetu zajedničke politike. Ovaj komitet je koordinirao rad na razvoju atomske bombe između američkog projekta „Menhetn” i britanskog projekta „Tjub Aloj”. Jasno je da je na ovom položaju Meklin značajno ubrzao stvaranje sovjetskog nuklearnog oružja neophodnog za održavanje strateške ravnoteže u svetu.
Berdžes i Meklin su nestali u leto 1951. i proveli su naredne četiri godine živeći u tajnosti u Kujbiševu.
Njihovo boravište je neko vreme bilo nejasno, a njihov prebeg nije potvrđen sve do 1956. godine, kada su se obojica pojavili na konferenciji za štampu u Moskvi.
Iako Berdžes nije trebalo da prebegne u isto vreme kada i Meklin, tvrdi se da su mu to naredili njegovi kontrolori u Moskvi.
Ovaj potez je odmah bacio senku sumnje na Filbija, zbog njegove bliske povezanosti sa Berdžesom.
Da je prebeg tekao drugačije, Filbi bi se, spekulisalo se, mogao popeti još više u okviru britanske obaveštajne službe.
Entoni Blant je bio obrazovani aristokrata, daleki rođak kralja Džordža Šestog i rođak kraljice Elizabete Druge.
Predavao je istoriju umetnosti u Triniti koledžu u Dablinu. Posetio je Sovjetski Savez 1935. godine i bio je zadivljen kako je velika komunistička država, tek što je izašla iz rata i pustošenja, otvorila muzeje i učinila veličanstvene kolekcije dostupne ljudima.
Izbijanjem rata ponudio je svoje usluge vojnoj policiji, gde su ga primetili i dobio je ponudu da pređe u kontraobaveštajnu službu MI 5.
Entoni Blant je 1943. godine već bio visoko pozicioniran u kontraobaveštajnoj službi, a noću je prepisivao dokumente koje je nosio kući.
Kroz njegove ruke prolazila je diplomatska pošta vlada u izbeglištvu Belgije, Danske, Poljske, Čehoslovačke, neutralne Švedske i Švajcarske. Blant je postao vrlo uspešan u vrbovanju, uspeo je da stekne poverenje ministara spoljnih poslova, perspektivnih političara i onih koji pretenduju na ulogu budućeg vladara države.
Koliko je Entoni Blant bio poštovan u aristokratskim krugovima govori i činjenica da je bio upravnik umetničke kolekcije kraljevske porodice, a 1956 dobio je i titulu viteza.
Ipak, 1964. godine, nakon što je MI5 proveravao njegove aktivnosti, priznao je da je špijun. Izbegao je krivično gonjenje tako što je pristao da podeli sve što je znao. Kraljica je obaveštena o njegovoj špijunaži, ali mu je dozvoljeno da zadrži svoj posao čuvara kraljičinih slika
Zadržao je svoj viteški status sve dok ga premijerka Margaret Tačer nije javno proglasila špijunom 1979. godine i posledično mu je oduzela titulu.
Peti član grupe bio je sin škotskog trgovca.
Džon Kernkros je na Kembridžu izučavao i veoma voleo književno delo francuskog klnjiževnika Molijera i taj pseudonim je dobio od sovjetske obaveštajne službe. Mladić sa istaknutim intelektom i velikom energijom, uspeo je da dobije posao u Ministarstvu spoljnih poslova Britanije, ministarstvima finansija i snabdevanja, a takođe je bio lični pomoćnik lorda Morisa Hankija, u tom trenutku desne ruke Vinstona Čerčila.
I probio se do svetinja britanske obaveštajne službe — Centra za vladine komunikacije u Čeltnamu gde su se bavili dekodiranjem radio-presretanja.
Poruke od Kernkrosa su 1941. godine postale izuzetno alarmantne. Uspeo je da pošalje telegram ministra spoljnih poslova Idna o razgovoru Hitlera i prestolonaslednika Grčke Pavla. Dokument je svedočio da je napad na SSSR neminovan.
Džon Kernkros je radio kao prevodilac sa nemačkog jezika u Blečli parku na projektu ULTRA , dekodiranju nemačkih šifrovanih poruka putem mašine Enigma.
- godine predao je Moskvi tehničke karakteristike novog nemačkog tenka „Tigar”, a uoči bitke kod Kurska dobio je dragocenu informaciju o planovima nemačke komande i prosledio je centrali u Moskvi. Upravo zbog informacija u pripremu velike tenkovske bitke, Kernkros je bio nagrađen ordenom Crvene zastave.
Kernkros je bio poslednji član petorke sa Kembridža koji je otkriven.
Istražio ga je MI5 nakon nestanka Berdžesa i Meklena. Nije priznao bilo kakvu krivicu, ali je pristao da napusti državnu službu i nastavio je karijeru književnog kritičara i predavača živeći u SAD, Francuskoj i Italiji.
Godine 1964, njegova veza sa Filbijem dovela ga je do toga da ga MI5 još jednom ispita i konačno je priznao kakvu je ulogu imao tokom i posle Drugog svetskog rata.
Tvrdio da njegov špijunski rad nije bio štetan za Britaniju, pošto su Sovjeti bili saveznici sa Britancima tokom rata.
Javnost je prvi put postala upoznata sa Kernkrosovom špijunskom prošlošću kada je to priznao novinaru Beriju Penrouzu 1979. godine, a to je dodatno potvrđeno svedočenjima dvojice sovjetskih begunaca.
Niko od članova petorke sa Kembridža nije krivično odgovarao za svoje špijunske aktivnosti iako su ”krtice” debelo kompromitovale britansku obaveštajnu službu i uticale na odnos nepoverenja između Britanaca i Amerikanaca.
Gotovo deceniju nakon Berdžesovog i Meklejnovog bekstva, britanske i američke obaveštajne snage su delile samo ograničene informacije, pošto je poverenje Amerike u prekookeanskog saveznika bilo poljuljano.
„Šteta koja je nanesena Filbijevim aktivnostima bila je toliko velika da bi bilo bolje da ništa nismo radili u tim godinama” – rekao je jednom prilikom visoki pripadnik američke centralnoobaveštajne agencije.
Petorka sa Kembridža je postala inspiracija za autore špijunskih romana, filmove i tv serije.
Oni su, pak, verovali su da su radili za veliku ideju pravde koju je sovjetski socijalizam predložio svetu.
Na svoj život gledam kao na predanost službi, za koju iskreno i strastveno verujem da je ispravna”, govorio je Kim Filbi u Moskvi u kojoj je i preminuo 1988 godine, pre pada Berlinskog zida i raspada Sovjetskog saveza.
I danas u Rusiji nasleđe petorke sa Kembridža, poštuje se i čuva i smatraju se herojima.