Актуелна дешавања у Француској подстакла су да се оживе неке тајне операције које су се одвијале 1980 тих година 20 века и због којих је тадашње руководство Кремља било веома бесно на либијског лидера Муамера ел Гадафија. Ово је прича о тајној операцији Бизет са којом су САД успеле да се домогну интересантне совјетске технике.
Окршаји између Либијске армије којом је командовао пуковник Муамер ел Гадафи са разним војним формацијама на простору афричке државе Чад трајали су уз мање прекиде пуних 9 година од 1978. до 1987. године. Сукоб се огледао у низу либијских војних интервенција у Чаду 1978., 1979., од 1980. до 1981. и од 1983. до 1987. године. Либија је овим интервенцијама заправо била и учесник Чадског грађанског рата, и то на страни побуњеника са севера, док је званична власт у Чаду имала директну подршку Француске.
Либија је учешће у рату искористила за анексију појаса Аузу, региона чије је питање припадности нерешено још од доба колонијалне владавине у овим двема земљама. Начин вођења рата радикално се променио тек 1986. године, када су се све чадске снаге ујединиле и кренуле да протерају либијску војску са севера земље.
Прекретница је била такозвани ” Тојотин рат” 1987. године када су снаге лојалне чадском председнику Хисеину Хабреу кренуле у отворену борбу са либијском армијом.
Прича која је ушла у анале тајних операција на врхунцу Хладног рата своју увертиру је почетком јануара 1987. године, када су чадске трупе напале град Фада који су држали Либијци.
У нападу је према подацима разних извора убијена су 784 либијска војника, заробљено 6 СФ-260 лаких бробених авиона, један борбени хеликоптер Ми-25, 13 тенкова Т -55, 118 борбених возила пешадије БМП-1, један осматрачки радар П-15. Осим тога чадске трупе су 4. јануара оборили један хеликоптер Ми-25 и један ловац МиГ-23 и то 5. јанура 1987. године.
Сва та заробљена опрема која је била већином совјетског извора била је права добит за Сједињене Државе које су прикупљале сву руску технику до које су могле да дођу. Када се сазнало за заробљену огоромну количину совјетске опреме у Чаду, Пентагон је наредио да се тамо пошаљу људи и обави хитна куповина.
С друге стране када је Гадафи сазнао за пад града Фаде, наредио је мобилизацију резервиста, који су требали да појачају армију у Чаду. Више од 4.000 војника сконцентрисано је било у зони Оуади-Доум, где су изградили ваздушну базу са јаком ПВО која је штитила базу, што је зауставило Пентагон, али накратко.
Чадске снаге под вођствома Хассана Ђамоуса 19 и 20. марта 1987,из заседе напали два либијска механизована батаољна у близини Бир Корана, око 70 километара југоисточно од Оуади-Доума, и том приликом убили 851 војника, заробљавајуц́и њих 130. У том нападу оборен је и један лаки авион СФ.260 и транспортни хеликоптер Ми -8. Док су Либијци бежали на север, Ђамоуса је покренуо јуриш за њима. Либијци су бежали ка Оуади-Доум, откривајуц́и празнине у минским пољима, остављајући иза себе своје рањенике. Дјамоус је наредио напад свим снагама па је у тој акцији оборен још један Ми-25 и авион Сф.260.
Пад града Оуади-Доум је постао синоним за либијску војну катастрофу у Чаду. Преко 1.269 либијских војника је погинуло, а 438 – укључујуц́и команданта зоне пуковника Кхалифа Хафтар су заробљени. Списак опреме која је била уништена или заробљена био је дугачак.
Либијци су изгубили 89 тенкова, и то 42 Т-55 и 12 Т-62 које су оружане снаге армије Чада заробиле, укључујући ту и 120 БМП-1 и 400 других возила која су уништена или заробљена. Либијци су такође изгубили 11 школско борбених авиона Л-39, 12 СФ.260, два транспортна Ан-26, четири борбена хеликоптера Ми-25, пет Ми-8, два противавионска ракетна система СА-6 ( КУБ), два артиљеријска система ЗСУ-23-4 и огромне количине горива, воде и муниције.Снаге армије Чада ослободили су град Фаја Ларгеау без борби 27. марта, а Оунианга Кебир три дана касније. Пад Оуади-Доума и Фаиа Ларгеауа не само да је изазвао још један шок у Триполију, вец́ и директан протест из Москве, која је захтевала да Либијци униште што више могуц́е напуштене војне опреме.
Либијске ваздухопловне снаге бомбардовале су ваздушну базу Оуади-Доум неколико пута дневно у наредних неколико недеља. Количина модерне, совјетске војне опреме која је била нетакнуте у Фади, Оуади-Доум и Фаиа Ларгеау подигла је обавештајце широм западног света.
Американци у намери да се докопају заробљене совјетске технике кренули су одмах пошто су либијски ваздушни удари престали. Пентагон је одредио шта је приоритет да се извуче. Избор је пао на 7 школско борбених авиона Л-39 чешке производње.
Акција је почела 6. маја 1987. године када је на аеродром поред града Оуади-Доум слетео први транспортни авион Ц-130 Херкулес. Ваздухопловни техничари су раставили први авион и укрцали га у Херкулес и превезли до главног града Чада Н’Дјамене. То је учињено и са осталим авионима један по један, сваки дан током наредних седам дана.
Транспорт заробљених радара и ракета показао се много сложенијим, а договор са Пентагоном је постигнут у септембру 1987, при чему су Американцима и Французима додељени исти број ПВО система СА-6 и СА-13. Пошто су Французи вец́ примили радар П-15 заробљен у Фади, Американци су узели П-19 који је пронађен у Оуади-Доум.
Сва опрема касније је укрцана у транспортне авионе Ц-5 Галакси и послата у Сједињене Државе. ПВО ракете и радари који су узети за Французе директно су пребачени у опитни центар Француских ваздухопловних снага у Монт де Марсан.
Финале ове операције био је транспорт два борбена хеликоптера Ми-25. Хеликоптер који се налазио у Оуади-Думу преузели су Американци, који су влади чада платили 2 милиона долара, и дали оређену количину ракета за преносни ПВО систем Стингер. Французи су узели други Ми-25 који је срушио ФАНТ током битке код Фаде. Преговори између француске, америчке и чадске владе трајали су извесно време, а операције транспорта за ова два хеликоптера почела је тек 1988. године.
Операција Бизет
Операција Бизет одиграла се у периоду од 1. до 9. јануара 1988. године. Француски техничари су демонтирали Ми-25 на терену и однели га у Нџмену, одакле је пребачен у Француску америчким транспортним авионом Ц-5. 8. Падобранска чета морнаричке пешадије своју мисију окончала је 10. јануара.
Операција Моунт Хопе 3
Операција Моунт Хопе 3 почела је пет месеци касније и била је мало компликованија, јер је драгоцени Ми-25 и даље био у ваздушној бази Оуади-Доум. Тензије на терену су расле, а француски обавештајци су упозорили на значајно кретање либијске армији дуж границе са Чадом и са могућношћу да опет упадну у Чад. Ситуација је налагала се се одмах крене у реализацију операције.
Око поноћи 11. јуна 1988, два транспортна хеликоптера ЦХ-47 у којима су били припадници 160. Специјалне оперативне групе прешли су скоро 500 миља од главног града Чада до северног дела земље без пуњења горивом. У гради Оуади-Доум стигли су око 5 ујутро. Први транспортни хеликоптер ЦХ-47 је транаспортовао Ми-25. Повратни лет је био много другачији јер је извођен током дана и захтевао је допуну горива два пута у Фаиа-Ларгеау и Моусорро,пре завршетка мисије у Нџмени због терета који се превозио.
По доласку у главни град Чада, посаде су упале у пешчану олују која је трајала 20 минута због чега су били апрализовани на аеродрому са теретом. Специјална операцијска група 160. СОГ је своју мисију окончала у року од 67 сати. Борбени хеликоптер Ми-25 и два ЦХ-47 Чинук су утоварени два дана касније у Ц-5 и стигли су у Сједињене Државе у року од неколико дана од момента када је почела операција.