Bojan Đokić
Prvi je maj 1999. godine, pozna je noć.Jedinica koja je već prvih dana rata ovenčana slavom, 3. raketni divizion 250. raketne brigade nalazi se u Karlovčiću, mestu udaljenom 40-ak kilometara od Beograda.
Rejon sremskog sela, divizion je poseo po drugi put.
Oko ponoći, dežurstvo na vatrenom položaju preuzima borbena posluga kojom komanduje major Boško Dotlić.
Sada pukovnik u penziji, počinje svoju priču.
– Prethodna smena odlazi, mi zauzimamo mesto i uvek smo se pozdravljali sa sretno, k‘o rudari, neko će preživeti, a neko neće.
Na komandnom mestu je i general Ljubiša Veličković, sa željom da tokom večernjeg naleta prati borbeni rad raketnog diviziona. Ispratio je prethodnu borbenu poslugu i sačekao grupu koja preuzima ponoćno dežurstvo. Osmatrački radar je uključen.
– General Veličković me negde oko 01:20, možda pola dva iza ponoći, pita: Ima li šta u vazduhu? Rekoh, gospodine generale, sad trenutno nema ništa, ali najverovatnije oko dva sata će nešto biti, da li će ući u našu zonu, ili neće, ja to ne znam – seća se pukovnik Dotlić.
U međuvremenu, pukovnik Dragan Stanković, načelnik Štaba brigade, potvrđuje iz Operativnog centra da, trenutno, na nebu nema uočenih letelica. Po tom saznanju, general Veličković napušta poslugu, negde oko 01:40 iza ponoći.
Međutim, situacija se uskoro menja. Dva uzastopna gađanja pripadnika jedinice, krajem aprila, jasno su odredila buduću misiju neprijatelja na tom pravcu, uništenje jedinice koja je oborila i prvi avion, stelt F-117A.
– Mi smo dva dana ranije dejstvovali. I tada je, siguran sam, pogođen jedan F-117A. E sad, da li je bio drugi, ili treći, pitanje je. Ali tri su i oni priznali, da su izbačeni iz upotrebe– kaže pukovnik Dotlić.
Te noći, neprijateljski avioni kreću u lov na divizion. Deo snaga NATO kolalicije u noći 1. na 2. maj, izdvaja se na pravcu verovatnog rasporeda diviziona, sa ciljem da ga pronađe i uništi.
-Držao sam stalno bazu osmatračkog radara na 90 km. I tada sam primetio dve grupe aviona. Jedna je bila zapadno od Valjeva, prema Drini, i tu je bilo 4 do 6 aviona. I jedna grupa gore, otprilike, iznad Bačke Palanke, Sombora, takođe 4 do 6 aviona, seća se pukovnik.
Iz baze Avijano polazi grupa od 4 aviona F-16. Naoružana je laserskim bombama GBU-12, raketama V-V AIM-120 (AMRAAM) i AIM-9 SIDEWINDER.
Grupu predvodi komandant skvadrona potpukovnik Dejvid Goldfajn, pozivni znak HAMMER -34.
Pukovnik u penziji Slaviša Golubović, pripadnik trećeg diviziona, u svojoj knjizi ”Pad noćnog sokola”, opisao je i dramatične trenutke majske noći iznad Srema. I šta je bio cilj pilota Goldfajna.
-Sama ideja je bila da se on izdvoji iz te grupe, da izazove jedinicu da uključi svoja radarska i raketno-tehnička sredstva, da deklariše svoju poziciju, da on izbegne vatreno dejstvo jedinice, a da ostali avioni iz grupe izvrše dejstvo po jedinici, da joj unište praktično ljudstvo i tehniku.
Iz baza u Nemačkoj dolazi druga grupa aviona. U pitanju je SEAD grupa, sa zadatkom neutralisanja protivničke PVO. Lovci su naoružani protivradarskim raketama HARM.
U priču uključujemo inženjera elektrotehnike, tada rezervnog potporučnika u jedinici, Miodraga Stojanovića.
-Prva moja uloga u okviru jedinice, u stvari, je komandir voda veze. Međutim, s obzirom na prilično veliko opterećenje koji je stalni sastav jedinice imao, komandant je odlučio da i mene uvede u kabinu. U suštini, moj zadatak je bio, u okviru cele te posade, da komandujem imitatorom radarskog zračenja, što će reći, da na neki način prevarim neki napad koji će uslediti neposredno posle našeg dejstva. Kako to sve funkcioniše. Major Dotlić izdaje naređenja, ta ista naređenja ja izdajem svojoj ekipi, koja se nalazi negde na 300 do 500 metara dalje od nas, i oni praktično sve te iste azimute, uglove zračenja postavljaju.
Major Boško Dotlić na osmatračkom radaru prati svaki okret baze.
-Ova južnija grupa oko Valjeva, nisam obraćao pažnju na nju. Rekoh oni će sigurno da idu ka Kraljevu, Kragujevcu, Nišu, u tom nekom pravcu,ali k nama neće. Fokusirao sam se na ovu grupu gore, severozapadnu.
U jednom trenutku, deo grupe koja je bila severozapadno, nestaje sa pokazivača. Nedugo zatim, jedan avion se pojavljuje na azimutu 310°, i na daljini oko 30 km.
-I vidim, približava se, već je na 20 kilometara. Ja kažem oficiru za vođenje, popravi za stepen dva, levo desno , popravi azimut. Kad je došao negde na 18,17 kilometara, samo sam rekao: Daj antenu. Traži!
Vešti oficir za vođenje , iako mlad, dobro je uvežban, tada potporučnik Tiosav Janković, veoma brzo je izdvojio pravi cilj od lažnog cilja.
– U jednom trenutku oficir za vođenje je izvestio – imam dva cilja. Prekinuo je praćenje prvog i prešao na malo dalji cilj, kaže pukovnik Dotlić. Prvi cilj je bio odraz radarskog mamca. Sve se ostalo odigralo izuzetno brzo, pravi cilj je identifikovan, operatori su izvestili : pratimo cilj! – komandovano je da se lansiraju rakete. Lansirane su dve. Raketaši su ih krstili Natalija i Živadinka.
– Naredio sam lansiraj, lansirane su obe rakete. Zbog određenih problema na tehnici, jedna raketa nije imala zahvat, odletela je linijom kosog hica, međutim, prva je imala zahvat. Klasično lepo vođenje do cilja i u rejonu cilja sam video, ono klasično knjiški što smo učili, eksploziju bojeve glave. Znači, odraz se uveća jako puno od parčadi bojeve glave i odmah sam izvestio da je sigurno pogođen, ne znam dalje.
Snop parčadi bojeve glave teško oštećuje motor aviona i deo avionike.
– Ono što je u tom slučaju bilo veoma interesantno, to je da je pilot Dejvid Goldfejn bio ubeđen da raketa koja leti ka njemu, ide u stvari ka radarskom mamcu koji on vuče iza sebe, a ne ka njemu. Dve trećine leta rakete do njega, on je imao otpriike takvo mišljenje. Tek u poslednjoj trećini leta, on je izvršio manevar u levo, pokušavajući da izbegne tu raketu, međutim, to je već za njega bilo kasno. Raketa ga je pogodila i nanela vitalna oštećenja avionu , što je ustvari dalo veliki doprinos da on tako oštećen ne pobegne van teritorije SRJ- kaže pukovnik u penziji Slaviša Golubović.
– Načelnik štaba Stanković me izveštava – Bole, pogođen je sigurno, pada! I nakon jedno pet minuta, izvestio me. Kaže, pao je negde na Ceru , seća se penzionisani pukovnik, Boško Dotlić.
Te noći, kada je F-16 zario ”nos” u srpsko blato, na dežurstvu je bila borbena posluga, u sastavu:
major Boško Dotlić, rukovalac gađanja
potporučnik Miodrag Stojanović, pomoćnik rukovaoca gađanja
major Milorad Roksandić, komandir raketne baterije
potporučnik Tiosav Janković, oficir za vođenje raketa
vodnik Igor Radivojević, operator praćenja po F1
stvIk Dragan Matić, operator praćenja po F2
vojnik Dejan Đorđević, poslužilac planšete sit. u vazduhu
vojnik Sead Ljajić, poslužilac u Odeljenju izvora za napajanje
vojnik Slobodan Pavićević, poslužilac u Odeljenju izvora za napajanje
vIk Vladimir Ljubenković, komandir odeljenja OASt
vojnik Vladimir Radovanović, poslužilac OASt
vodnik Milan Panić, poslužilac na IRZ
A pilot Dejvid Goldfejn, na kritično maloj visini, katapultiranjem napušta avion i prizemljuje se u selu Sinošević. Avion je završio misiju u Marjanovićima, zaseoku sela Nakučani, u šumi zvanoj Ždralovac.
– Oštećenje njegove avionike je bilo takvo, da on u tom njegovom bežanju i nastojanju da pređe preko Drine nije uspeo da ispusti ubojna sredstva-naglašava pukovnik Slaviša Golubović.
-F-16 je pogođen kompletno naoružan, i sa bombama, sa dve bombe, i sa raketama i sa onim njegovim šestocevnim topom-seća se, ne krijući osmeh zadovoljstva, pukovnik Boško Dotlić.
Za vreme drugog svetskog rata u Nakučanima je pao jedan nemački avion. Istorija se ponovila 2. maja 1999. godine. A pilot je lociran i identifikovan u 03:55. Odmah potom, helikopteri spasilačkog tima ulaze u vazdušni prostor SRJ. Zbog blizine granice, evakuacija nije dugo trajala, a obeležio je i manji vatreni okršaj sa meštanima. Nije bilo žrtava. Američki pilot je prebačen za Tuzlu. Kasnije u bazu Aviano, sa koje je poleteo u neuspelu ”osvetničku” misiju.
Te noći, ka položaju borbene posluge trećeg diviziona , lansirana su dva protivradarska projektila. Promašili su cilj.
– U jednom trenutku, kada je raketa ispaljena i kada je major Dotlić naredio da se radar gasi, ja i dalje držim svoj imitator, ne bi li bombe koje su navođene i koje bi mogle da zapamte lokaciju, zapamtile lokaciju tog našeg imitatora radarskog zračenja-priča nam rezervni poručnik Miodrag Stanković.
Vreme se meri sekundama koje traju kao večnost.
– Tih pet sekundi je ogromno. Ja sam brojao na glas. I ljudi su se povremeno i smejali, kako ja to brojim, ali sam morao da ne isključim ranije, jer štos i jeste u tome, odnosno , taktika jeste u tome da bude baš pet sekundi. Ako skratim, možda nisam dobro uradio, e onda sam morao tačno da odredim tih pet sekundi- seća se poručnik Stanković.
Tokom 78 dana rata, ka jedinici su ispaljena 23 protivradarska projektila, svi borci su preživeli, a tehnika ostala sačuvana.
-Bili smo u tom poslu , nazovimo ga partizanskom poslu, gde vi zavaravate protivnika, vrlo uspešni, nijednom nismo bili pogođeni tokom rata. Znači, funkcija imitatora radarskog zračenja je u potpunosti ostvarena i ja sam naravno zbog toga ponosan – naglašava poručnik Stanković.
– Najverovatnije, da su nas pogodili, da bi nas uništili do kraja, međutim, toliko je dobro posluga odradila posao. Ja sam bio ubedljivo najstariji tad, kaže pukovnik Dotlić, svi su bili mlađi članovi posade. Ali smo toliko bili jedinstveni, toliko poverenja jedan u drugoga imali, jer taj tim od deset ljudi, mora raditi ko jedan. Svako može da pogreši, a ako jedan pogreši, neće doći do uspeha.
Noć kada je oboren F-16, obeležila je i anegdota koja ilustruje karakter pripadnika jedinice, timski duh i odgovornost. Po obaranju letelice, krenula je evakuacija borbene posluge.
– To je specifična situacija, ja sam krenuo na pogrešnu stranu, na šta je Dotlić rekao: Miko, za mnom! I to je sasvim dovoljno da se osvesti čovek i da krene gde treba.
Međutim, mi bežimo preko oranice, a ja sam u toj želji da što pre napustimo mesto, uzeo šlem u ruku, a ne na glavu kako bi po propisu bilo. I naravno, trčao sam preko oranice, i naravno da sam pao, i naravno, pošto mi je šlem bio u ruci, povredim mali prst- smejući se, prepričava nam živo ovu anegdotu naš sagovornik.
I tu se našao doktor Đukić, koji nije sedeo negde u logoru, nego je bio tu, odmah uz jedinicu, da bi mogao da pomogne, ako zatreba.
– Izgleda da sam mu ja jedini koji je bio povređen tokom svih 70 i nekoliko dana ratovanja. Naravno da mi je odmah pomogao, izvukao prst, ali to nije bilo dovoljno. Pošto nije imao udlage kod sebe, setio se da svratimo do prve prodavnice gde se prodavao i sladoled. Naravno, po našem dobrom običaju, svi su bacali štapiće od sladoleda oko prodavnice. I on je našao jedan i tako mi fiksirao prst.
Srećom, dakle, cela jedinica nije imala nikakve ljudske gubitke tokom 78 dana rata, što smatram da je velika zasluga, naravno, kompletnog rukovodstva naše jedinice – s ponosom ističe rezervni poručnik Stojanović.
-Ono što je za nas karakteristično kao raketaše, s obzirom da smo mi izvršavali borbene zadatke u rejonu Srema, je to da smo poziciju menjali 5,10, 15 ili 20 km levo ili desno, pa su svi ti avioni koji su prolazili vazdušnim prostorom iznad rejona Srema, na neki način bili naša meta. Tako i ta dva aviona koji su završili na srpskoj ledini, F-117A i avion F-16 CG, su pogođeni upravo iznad područja Srema.
A za njih je karakteristično da su pogođeni u nekom trouglu u vazduhu između sela Sibač, Brestač i Buđanovci, pa sam ja, u šali, u našoj knjizi, koju sam napisao na tu temu, napisao da je to Srpski bermudski trougao, jer tu su NATO avioni doživlljavali svoj kraj – zaključuje priču pukovnik Slaviša Golubović.
-Ko god kaže da se ne boji, laže. Bojao sam se i ja, ali strah možeš kontrolisati. Prvo ako poznaješ neprijatelja, zatim ako poznaješ sredstva i ako poznaješ svoje ljude, strah se može kontrolisati – ističe skromni komandant herojske borbene posluge, pukovnik u penziji Boško Dotlić.
Vratimo priču, na kraju, godinu dana ranije.
U Avijanu je 15. juna 1998. godine, boravila veća grupa novinara, među njima i novinari iz Srbije. Alijansa je htela da demonstrira svoju moć, pošalje poruku. Znali su, godinu dana ranije, da će krenuti u operaciju nad Srbijom. Čekao se samo formalni povod za početak agresije.
Pojavio se iz hangara Avion F-16CG , serijski broj AF 88-0550 – avion pilota Dejvida Goldfajna. Krenuo je u misiju demonstracionog leta uz granicu tadašnje SRJ.
Avion sa glavom orla na repu, vinuo se samouvereno na nebo, a nepunu godinu kasnije ”orao” je strmoglavo pao.
Na padinama Cera je završio svoju misiju. I završio, u komadima, u Muzeju vazduhoplovstva.