Na današnji dan 4. jula 1976. godine pre 47 godina izraelski komandosi izveli su spektakularan napad na aerodrom Entebe nedaleko od Kampale, prestonice Ugande.
Ova operacija se smatra najsmelijom operacijom izarelskih padobanaca i to je bila prva operacija koju je izvela jedna zemlja daleko od svoje matične teritorije i onemogućila da teroristi pobiju taoce.
Operacija zvanično nosi naziv „Tanderbolt“ (Grom), međutim poznatija je više kao „Džonatan“ po komandantu operacije Džonatanu Džoniju Netanjahu (bratu aktuelnog izraelskog premijera Benjamina Netanjahua) ili Entebe.
O ovoj operaciji napisano je hiljade članaka, tri knjige, snimljeno par dokumentaraca i čak dva igrana filma.
Ova priča ima svoju predistoriju i počinje 27. juna 1976. godine.
Rano jutro, aerodrom pored Kuvajt Stija, veliki broj putnika ukrcao se na rednovni let aviona Er Fransa na liniji Kuvajt Siti-Atina-Pariz.
Niko nije obraćao pažnju na mlađi par u odelu nemačkog državljanina koji se predstavljao kao advokat sa svojom pratiljom, koji su bili službeno u Kuvajtu.
Imali su kupljene karte za prvu klasu. U avion su se ukrcala i dvojica Arapa, koji su putovali turistički takođe u Pariz i imali su kupljena sedišta u ekonomskoj klasi. Mnogi bi se pitali kakve to veze ima sa ovom pričom?
Zaplet tek sledi.
Let do Atine prošao je u najboljem redu.
U Atini napravljena je kratka pauza jer se čekalo ukrcavanje putnika koji dolaze iz Izraela i nastavljaju let ka Parizu.
Mladi advokati njegova pratilja su izašli u hol za presedanje.
On je otišao do toaleta.
Ubrzo, pridružio mu se jedan od Arapa koji je nosio dva manja metalna kofera.
U toaletu u kome nikoga nije bilo osim njih dvojice, Arapin je advokatu dao automatski pištolj škorpion i dve ručne bombe.
Drugi pištolj i bombe zadržali su za sebe.
Brzo su izašli i pošto su bili u presedanju, niko nije sprovodio bezbednosne provere.
Pratilja Nemica, takođe je izašla iz toaleta, ali sa plavom perikom i Nemac joj je krišom dao dve ručne bombe koje je stavila u torbu.
Vratili su se svi u avion koji je bio prepun. Er Fransov let 139 za Pariz, poleteo je.
Prvih pola sata leta bilo je sve mirno. Avion je zauzeo kurs preko Egejskog mora ka Parizu.
U tom momentu devojka sa plavom perikom je ustala i iz torbe izvadila dve ručne bombe:
„Sedite“!, „Svi moraju da sednu“! počela je da viče devojka koja je kasnije identifikovana kao Gabrijela Tideman.
Njen pratilac, zapravo Vilfred Beze, zajedno sa naoružanim Arapinom, upada u pilotsku kabinu.
Na kraju Aviona iznenada iskočila su još dvojica Arapa koji su se ukrcali u Atini i izvadili pištolje.
Avion je otet
Beze je obavestio putnike da je avion otet, da su na vrata postavljene plastične kutije sa eksplozivom i da je spreman da digne avion u vazduh na 10.000 metara visine ako putnici ne budu slušali naređenja.
Beze je rekao da su svi bezbedni samo ako slušaju njegova naređenja.
Obavestio je posle kraćeg prekida da putnike vode na sigurno mesto i da će zauzvrat od Izraela da traži puštanje na slobodu pripadnika Palestinske oslobodilačke organizacije koji robijaju u Izraelu i pripadnika terorističke organizacije Bader Majnhof koji su izdržavali zatvorske kazne u Zapadnoj Nemačkoj.
Kada se erbas našao na sredni Mediterana Beze je kapetanu Mišelu Brakou naredio da avion okrene prema Libiji.
Avion je uspostavio kontakt sa kontrolnim tornjem u Bengaziju gde je postignut dogovor da avion sleti i dopuni se gorivom.
Avion je posle dopune gorivom, sokovima, vodom poleteo na jug prema Kartumu. Međutim, nije sleteo u Kartum i nastavio je let sve dok nije počeo da se spušta prema jezeru Viktorija, a u rano jutro 28. juna je sleteo na aerodrom Entebe pored Kampale, prestonice Ugande.
Za to vreme, u Jerusalim je stigla vest tokom sastanka izraelske vlade da je avion Er Fransa let 139 u kome je bilo 70 izraelskih državljana nestao sa radara i da se verovatno srušio u more tokom leta prema Parizu.
Međutim, kasno popodne 27. juna oko 15 časova stigla je vest da je avion primećen u Bengaziju i da je otet.
Tad je saopšteno da je otmicu aviona izvršio Nemac Vilfred Beze, inače pripadnik terorističke grupe Bader Majnhof.
Izraelska vlada je urgentno formirala štab za delovanje u vanrednoj situaciji koji će pregovarati sa teroristima.
Inače, na letu za Pariz bila je i trudna britanska državljanka Patricija Hejman, kojoj su teroristi dozvolili da napusti avion zbog svog stanja.
Ona se ukrcala u drugi avion i odletela za Britaniju.
Po sletanju, sa njom je Skotland Jard obavio razgovor u prisutvu osoblja izraelske ambasade.
Ona je ispričala kako je avion otet, da su teroristi odmah po otmici tražili da svi predaju pasoše, da su odvojili sve one čije ime i prezime im je zvučalo jevrejski.
U rano jutro, oko 6 sati tog 28. juna avion je po sletanju na aerodrom Entebe i samovao na udaljenom delu piste.
Stjuardesama je naređeno da se putnicima posluži doručak, a Beze im je saopštio da su u sigurnim rukama.
Posle šest sati čekanja putnicima je bilo iznenada dozvoljeno da napuste avion. Kada su mnogi ugledali ugandske vojnike počeli su da aplaudiraju misleći da su ih oslobodili teroristi, međutim vojnici naoružanima kalašnjikovima su ih sproveli do stare aerodromske zgade.
Za to vreme ugadnski radio objavio je izjavu otmičara u kojoj su napali francusku kolonijalnu poltiku, a potpisali su sebe kao „Demokratski narodni front za oslobođenje Palestine“.
Putnicima je poslužen pirinač sa karijem što je kod većeg broja izazvalo stomačne probleme. U popodnevnim časovima pojavio se i lider Ugande Idid Amin koji je saopštio da su njegovom zaslugom pušteni iz aviona i da će biti njegovi gosti narednih dana.
U utorak 29, juna teroristi preko Ugandskog radija objavili su zahteve da na slobodu bude pušteno 53 terorista od čega je njih 40 u Izraelu, šest u Nemačkoj, pet u Keniji, jedan u Švajcarskoj i jedan u Francuskoj.
Izraelska vlada munjevito je odbila zahtev terorista.
Istog dana, u večernjim časovima, ponovo je naređeno da svi Jevreji moraju da se odvoje od ostalih putnika i da pređu u posebnu zgradu.
Njih 70.
Posle razdvajanja, 47 preostalih taoca, koji nisu bili Jevreji, su pušteni na slobodu.
Posada aviona, koja je takođe puštena, je odbila da ode iz solidarnosti sa ostalim putnicima i ostala je na aerodromu.
Svi putnici kad su sleteli na aerodrom Šarl De Gol su saslušani.
Za to vreme, Izrael je proučavao sve mogućnosti i konsekvence ako teroristi budu pušteni na slobodu.
Prvo su odbili opet zahtev za puštanjem, pa su načelno 1. jula prihvatili.
Krizni kabinet je dao ovlaštenje za pregovore sa teroristima.
Pred sami istek roka, Ugandski radio saopštio je da je Izrael i ostale evropske zemlje u načelu su prihvatile da terorsti budu pušteni.
U izraelskoj javnosti nastao je pravi lom jer su neki bili protiv da vlast popušta teroristima, a drugi su pozdravili.
U znak dobre volje, nova tura Evropljana biva puštena na slobodu, a pred ulazak u avion sa svakim od njih rukovao se lično Idi Amin.
Mnogi su zahtevali čak i vojnu intervenciju.
Za to vreme izraelski specijalisti detaljno razgovaraju sa 73 oslobođena putnika, koji im govore svaki detalj gde su bili smešteni, kakva je zgrada, gde su prozori, vrata, ima li stepenica da li su videli okolinu i gde se nalaze stražari, kao su se oni ponašali prema njima, a kako terosti.
Svaki prikupljeni detalj se odmah analizirao i uz pomoć njih izraelci su došli do gomile detaljnih informacija.
Priprema za operaciju
U petak 2, jula 1976 jedna od putnica, inače Izraelka, koja je preživela koncentracioni logor doživela je napad panike.
Za to vreme izraelski ministar odbrane Šimon Peres zalagao se za vojnu akciju. Uprkos prednosti pregovorima, vlada je dala i zeleno svetlo za pripremu vojne akcije.
Na brzinu su prikupljeni svi pripadnici specijalnih jednica u pustinji Negev.
Na tajnoj lokaciji izgrađene su ekspresno od paleta i šper-ploče evrna kopija aerodroma Entebe. Počela je obuka i priprema za izvođenje operacije „Džonatan“.
Za komandanta operacije izabran je brigadni general Dan Šomron, padobranac sa ogoromnom reputacijom. Sa ekipom odabranih oficira zamislio je da se izvede prepad na Entebe.
Plan je predviđao da tri transportna aviona C-130 Herkules prevezu komadose do Kampale. Let bi trebao da se odvija na ekstremno maloj visini kako bi se izbegli radari Egipta, Sudana, Saudijske Arabije i da se leti u najgušćoj formaciji krilo uz krilo, jer bi se na radaru onda prikazali kao jedna letelica.
U slučaju da budu otkriveni, trebalo bi biti rečeno da je u pitanju specijalni let, uveden da se teroisti prebace do Ugande.
Takođe za njima bi trebalo da poleti specijalna leteća bolnica do aerodroma Najrobi.
Za to vreme izraelski agenti su već bili ubačeni u Ugandu i počeli su da se muvaju oko aerodroma, proučavali su svaki detalj, svaku sitnicu.
Za to vreme, 200 odabranih komadosa započelo je naporonu obuku.
Vremena je bilo sve manje.
Aerodrom u pustinji Negev pretvoren je u kopiju aerodorma Entebe sa sve objektima. Tačno je postavljen svaki detalj na isto mesto uključujući i borbene avione koji su glumili ugandske migove. Vojnici su iznova, iznova prolazili kroz svaki detalj.
General Šomron odredio je da ključna figura operacije bude potpukovnik Džonatan Džoni Netanjahu, rođen u Njujorku, koji je teško ranjen 1973. godine na Golanskoj visoravni.
Osim jednica na terenu, u letu su obučavani i piloti transportnih aviona. Oni su uvežbavali let na maloj visini, leteli krilo uz krilo u radio tišni.
Uveče 2. jula saopšteno je bilo da su svi spremni i da čekaju naređenje za pokret.
Tog 3. juna na Šabat održan je poslednji brifing, saopštene su nove informacije. Naređen je odmor. Oko 16 časova stiglo je naređenje za pokret.
Odluka je doneta da se krene u rizičnu operaciju sa neizvesnim ishodom.
Dok su se vojnici ukrcavali u avione, meteorološka služba izraelske vojske je izvestila da će tokom letenja biti oluje.
Činilo se, komplikacija nemoguća, jer noćno letenje po oluji na niskoj visini bilo je opasnost.
Za to vreme u Tel Avivu održavana je priredba gde su mnogi zamerili odsustvo nekolicine generala Šomrona, Gura i Peleda.
Niko nije ni sanjao da su Herlukesi komandosima su poleteli.
Tri herkulesa letela su na visini od 60 metara iznad Crvenog mora, leteće komandno mesto na 10.000 metara visine.
Herkulesi su sa teškom mukom održavali ravnotežu, pa je nekoliko puta pretilo da dođe do tragedije i operacija propadne.
Sreća u nesreći bila je ta što je te noći grom udario u sudaski radar koji je ostao bez struje i komunikacije pa su avioni proleteli preko Sudana bez ikakvih problema.
Za to vreme u Ugandi, Idi Amin je napustio zemlju.
Iz straha je svojim vojnicima zaključao oružje, a na aerodromu, ugandska vojska je bila opuštena.
Izraelci koji su se približili Entebeu videli su da je aerodrom potpuno u svetlu, a ne u mraku kako su obaveštajci tvrdili u svojim informacijama.
Avioni su počeli da sleću jedan za drugim i ključno je bilo iznenađenje, a onda iz jednog Herkulesa koji je rulao ka aerodromskoj zgradi, otvara se rampa i iz njega izleće crni mercedes sa ugandskim zastavicama.
Mercedes je imao zavesice.
Ugandski vojnici koji su ugledali mercedes pomisli su da se Idi Amin iznenada vratio i stali su u stroj mirno da ga pozdrave kada se spustio prozor, sa zadnjeg sedišta usledio je rafal uzija.
Dok je jedna ekipa jurila ja novom delu, druga ekipa je izletela i zauzela staru aerodromsku zgradu.
Usledila je pucnjava.
Veliki broj ugandskih vojnika je bio likvidiran kao i teroristi Beze i Gabrijela Tideman.
Operacija je trajala ukupno sedam minuta.
Taoci su munjevito pokrcani u transportne avione koji su stigli do aerodromske zgrade.
Taoci od kojih su neki ustali kad su čuli irvit, su bili ranjeni.
Ekipa koja je krenula ka novom terminalu vodila je oštru borbu sa ugandskim stražarima kojima nisu bili oduzeti automati.
Na parkingu, gde su bili migovi 17 i 21, komadnosi su postavili eksploziv.
Usledila je jedna, a onda serija detonacija.
Svi avioni su bili uništeni.
Za to vreme Džonatan Netanjahu je stajao ispred Herkulesa, kad je iznenada jedan od terorista ispalio hitac u njega, pre nego što je likvidiran konačno.
Netanjahu je pao, ali su ga vojnici uvukli u avion gde je i preminuo.
Dok su detonacije odjekivale, Herkulesi su sa svim taocima, osim jednog, napustili Ugandu i odleteli.
Svi Herkulesi su u nedelju ujutro sleteli na aerodrom u Najrobiju.
U leteću bolnicu prebačeni su ranjeni i iznemogli taoci, kao i komandosi.
Pasko Koen, taoc koji je preživeo koncentracioni logor, a bio ranjen teško u ovoj operaciji, je preminuo.
U Najrobiju su svi avioni snabdeveni gorivom i oni su poleteli ka Izraelu.
Herkulesi su prvo sleteli u tri izraelske baze gde su se iz njih iskrcali komandosi, dok su zatim odelteli na aerodrom Ben Gurion gde su iskrcali taoce, koje je rodbina čekala.
Usledilo je opšte slavlje.
S druge strane Moskva je saopštila pod oznakom HITNO da je Izrael napao Ugandu, da su tri izraelska vojna aviona preletela Ugandu i da su izraelski vojnici upali na aerodrom.
Idi Amin, kada je saznao za operaciju je pobesneo kad se vratio u Ugandu.
Naredio je da talac Dora Bloh (74) , koja je zbog narušenog zdravlja prebačena u bolnicu u Kampali, bude izvedena i streljana.
Njeno telo pronađeno je mnogo godina kasnije posle potrage porodice i njeni posmrtni ostaci prebačeni su u Izrael.
Bolje nisu prošla ni četiri kontrolora leta, koji su te noći bili dežurni, pobijeni su i sečeni mačetama, jer nisu sprečili sletanje izraelskih aviona.
Zaključak
Ova operacija je imala veliki medijski odjek.
Za samo 59 minuta, koliko je trajala, Izrael je pokazao da može da uništi na bilo kom delu sveta svakog onog ko im preti i da ih može poraziti hiljadama milja daleko.
U ovoj operaciji oslobođena su 102 putnika od njih 106.
Likvidirana su 4 otimičara iz aviona i 45 ugandskih vojnika.
Na strani izraelskih komandosa poginuo je samo komandant operacije Džonatan Netanijahu.