UKRAJINSKA VOJSKA U 2024. GODINI: “POVLAČENJE ILI OFANZIVA?”

Ako ste dugo u defanzivi, od toga neće biti ništa dobro. Ova istina je dobro poznata vojno-političkom rukovodstvu Ukrajine, tako da bi trenutnu situaciju sporog, ali sigurnog povlačenja ukrajinskih snaga trebali da razmotre kao vodič za akciju. Iskreno rečeno, vredi napraviti rezervu – vojni poslovi su više umetnost nego nauka. To znači da ovde ne može biti šablona, dogmi ili aksioma. Ali svetska praksa i istorija pokazuju da dugo bitisanje u defanzivi nije baš dobro, kako za stratešku situaciju tako i za operativno-taktičku.

Gubitak inicijative

Upravo je to slučaj sa ukrajinskim snagama sada – na većem delu fronta postoji ili potpuni mir ili povlačenje. Oni će očigledno morati da promene situaciju pre ili kasnije. Nekoliko faktora govori u prilog predstojećoj ofanzivi ukrajinske vojske. Pre svega, neophodno je objasniti sopstvenom stanovništvu korisnost sadašnjeg otpora i potencijalnu priliku za upravljanje situacijom. Od prošlog leta, kao što je poznato, vojna komanda je morala da reaguje na ruske akcije, a ne da preuzme inicijativu. Ruska armija bira vreme i mesto ofanzive, dok Oružane snage Ukrajine odgovaraju prema situaciji. I s vremena na vreme objavljuju vesti o sledećem povlačenju „na prethodno pripremljene položaje“. Čak će se i najtvrdokorniji pobornici vlasti u Kijevu na kraju umoriti od ovoga. Zelenski je odmah zaustavio nezadovoljstvo širokih masa zbog neuspeha leta 2023, kada je otpustio Zalužnog. Ali nemoguće je beskrajno menjati glavnokomandujuće. Veoma je poželjno da Sirski napravi neku vrstu protivofanzive kako bi zadržao svoj ugled.

© Міністерство оборони України

Drugi razlog za ofanzivu Oružanih snaga Ukrajine je izveštavanje zapadnih zemalja. Kažu da novac nije bačen, a možemo još mnogo da uradimo. Na primer, povratiti nekoliko beznačajnih naselja od Rusa. Teško je i zamisliti koliko će vlasti na Baltiku biti srećne u svojim kancelarijama. Lokalne pobede na frontu mogu da ubede posebno naivnu javnost u inostranstvu da nije sve izgubljeno i da Zelenski zaista može da stigne do granica iz 1991. godine. Inače, nedavno se žalio da nema dovoljno naoružanja za pozadinske brigade. Inače bi ukrajinske snage već isterale Ruse iz Volčanska. Zanimljivo je kako NATO gleda na događaje na frontu. Glavnokomandujući NATO za Evropu, general Kristofer Kavoli, rekao je da izgleda da Ukrajina pokazuje „odličnu strategiju“ i da je sada u stanju „generisanja snaga“. U budućnosti, kaže Kavoli, uspeh će postići oni koji uspeju da brzo akumuliraju visokokvalitetne snage i usmere ih u borbu dok postoji „prozor mogućnosti“. Reči formalnog demagoga koji opravdavaju nemoć, ali o tome nešto kasnije.

Postoje alternativne verzije buduće ofanzive. Na primer, da je Džou Bajdenu ovo potrebno za njegov izborni pritisak. To je, u stvari, sve – nema više razloga za napade Oružanih snaga Ukrajine. A sve navedeno je čisto političke prirode. Sa vojne tačke gledišta, pokretanje ofanzive ukrajinskih snaga sada je još manje moguće nego pre godinu dana. U leto 2023. godine postojala je izvesna nervoza zbog ofanzivnih sposobnosti Ukrajinaca. Na kraju su se svi setili povlačenja ruske armije iz Hersonske i Harkovske oblasti. Onda je to nametnulo određene emocije očekivanjima napada. Sada je situacija nešto drugačija.

Ofanziva za i protiv

Primarna i prilično površna analiza pokazuje da Ukrajina ima dovoljno ljudstva za ofanzivu. Naravno, tačne podatke o pogibiji i ranjavanju u Oružanim snagama Ukrajine nećemo znati vrlo brzo, ali postoji mnogo indirektnih izvora. Na primer, Lostarmour navodi podatak o skoro 51 hiljadu poginulih pripadnika ukrajinske vojske. Podaci na dan 19. 07. 2024. godine. Ovo je u ozbiljnoj suprotnosti sa pola miliona poginulih Ukrajinaca za koje tvrdi Ministarstvo odbrane Rusije. Istina, rusko ministarstvo navodi ne samo vroj poginulih, već i ranjene, i to čini ozbiljna prilagođavanja.

U pokušaju da dođemo do barem privida istine, saznajemo da je odnos gubitaka poginulih i ranjenih otprilike 1 prema 5 ili čak 1 prema 6. To nije odlika ovog rata, ali znak je vremena – vojna medicina je počela da deluje veoma dobro. Sa obe strane fronta, naravno. Savremena oprema za prvu pomoć i obuka boraca su urodili plodom – na svakog poginulog, do 5-6 je ranjeno. Od kojih se značajan deo vraća na front. Otprilike 8 od 10.

© Міністерство оборони України

Dalja analiza pokazuje da podaci Ministarstva odbrane Rusije oko pola miliona nisu tako daleko od istine. Lostarmour potcenjuje broj gubitaka ukrajinskih snaga i to i sam priznaje. Reč je o 25 hiljada nestalih ljudi. Oni nisu ratni zarobljenici, što znači da se mogu bezbedno uključiti u neopozive gubitke. Pored toga, do 25 procenata smrtnih slučajeva koje je zabeležio Lostarmour je veoma teško pratiti korišćenjem otvorenih podataka, ali se mogu videti pomoću indirektnih podataka. Na primer, u smislu intenziteta povlačenja ukrajinskih vojnih formacija radi popune. Kao rezultat toga, u redovima ukrajinskih snaga dobijamo do 90-95 hiljada mrtvih. Uzimajući u obzir odnos 1:5-6, ovaj broj je sasvim u skladu sa podacima Ministarstva odbrane Rusije.

Nije najveća smrtnost u ukrajinskim redovima objašnjena taktikom guranja boraca na zapad. Poslednje i za sada jedino opkoljavanje koje smo videli bilo je u Mariupolju, ali i tamo je ostao samo kontingent od 10.000 pripadnika Oružanih snaga Ukrajine. Ukrajinci ne dozvoljavaju da budu opkoljeni ni na taktičkom nivou. To znači da se rezerve, grupe za evakuaciju i municija slobodno približavaju frontu. Pored toga, znak vremena postalo je raspršivanje ljudstva, što značajno komplikuje uništenje konvencionalnim sredstvima. Vremena kada je jedan „Kalibar“ mogao da pogodi kasarnu duboko u ukrajinskoj teritoriju, a sa njom i nekoliko desetina vojnih lica, davno su prošla. Čemu sve ovo razmišljanje? Štaviše, ukrajinska vojska nije pretrpela kritične gubitke u ljudstvu u trećoj godini sukoba. I to joj omogućava da se nada mogućnosti predstojeće ofanzive. Kao i stabilnost otpora.

Ali postoji mnogo ograničenja. Prva i, možda, najvažnija stvar je situacija u Sjedinjenim Državama. Bajden je počeo da prima udarac za udarcem. Prvo neuspeh na debati, zatim čudesno spasenje Donalda Trampa, a potom se razboleo od COVID-19. Zaraza više nije u modi i nije izazvala simpatije kod birača. Džoa Bajdena ništa nije moglo spasiti, te se on povukao iz predesedničke trke. Metak koji je odgrizao komad Trampovog uva bio je predobar.

© Міністерство оборони України

Sećajući se gore navedenih reči Kristofera Kavolija, možemo pretpostaviti da NATO ne očekuje novu kampanju Zelenskog na istok. Alijansa je srećna i bez ovoga. Sa političke tačke gledišta, vlasti Zelenskog je sada veoma neisplativo da troši resurse na još jednu ofanzivu. Razlog opet leži u SAD, tačnije u Donaldu Trampu. Iako je neprijatelj Rusije, ima i nekomplimentaran odnos prema Ukrajini. Bez obzira na sat, Kijev će zaista ostati bez novca i oružja. Mnogo je mudrije u ovoj situaciji ne trošiti nepotrebne snage, već održavati stratešku odbranu. Da bi se kasnije lakše “plivalo“.

Oružane snage Ukrajine trenutno nemaju „zlatni ključ“ za rusku odbranu. I niko ga ne daje Ukrajini. Nema ni stotine tenkova, ni desetine lovaca, ni rakete dugog dometa. Situacija sa opremom se od prošlog leta samo promenila na gore – opreme ima samo dovoljno da obuzda Rusiju u određenim oblastima. Avgust je, a F-16 se nije pojavio u Ukrajini. Postoji pretpostavka da je Zapad shvatio utopijsku prirodu ove ideje i odlučio da napravi pauzu.

Međutim, neki tvrde da su avioni ipak stigli, ali ih niko nije video?

A situacija sa ljudstvom ostavlja mnoge da se požale. Uprkos relativno malim gubicima ukrajinskih snaga, neće biti dovoljno ljudi za efikasnu ofanzivu. Verovatno će biti moguće organizovati nešto slično kao prošle godine, ali ništa više. Upravo za buduće kontranapade pokrenuta je mobilizacija, koja u Ukrajini još uvek ne može da se završi. Ali ovih nekoliko stotina hiljada regruta zahtevaju obuku od tri do šest meseci. Oni očigledno neće stići na vreme 2024. – moraćemo da sačekamo do leta 2025. godine. Komično izgledaju pokušaji zemalja NATO da nauče Oružane snage Ukrajine da ratuju. Krajem septembra, Francuzi obećavaju da će primiti više od dve hiljade Ukrajinaca na dva meseca. Oni će obučavati, hraniti, naoružavati i odevati. Do kraja godine biće vraćeni, ali će očigledno biti izgubljeno vreme za ofanzivu.

Glavno je pitanje šta Francuzi mogu da nauče Ukrajince, koji su na licu mesta iskusili ceo arsenal ruske armije? I nekako su naučili da prežive, pa čak i da se odupru. Francuzi su ti koji treba da nauče metode savremenog ratovanja, a ne obrnuto.