Венецуела има своју предисторију конфликта са Трамповом администрацијом, који су у Николасу Мадуру и соацијализуму видели велику претњу да су 2019. године организовали били чак и покушај обојене револуције
Дан уочи инаогурације Доналда Трампа за старо-новог председника САД посче четворогишњее паузе све очи света су упрете у тај чин. За то време нова администрација која би требала да се усели у “Западно крило” већ размишља о новим приоритетима, а после циркуса са Канадом, Гренландом, Панамом, на ред је дошла и боливарска република.
Иначе Венецуела има своју предисторију конфликта са Трамповом администрацијом, који су у Николасу Мадуру и соацијализуму видели велику претњу да су 2019. године организовали били чак и покушај обојене револуције.
Трамп се враћа у Белу кућу, а са њим и тренутак да се неки послови који су остали недовршени после губитка избора 2021. коначно заврше, а то је и Венецулеа. која је највећи савезник Русије и Ирана на тлу Јужне Америке, од када је пала одлука да се нафтом богати део суседне Гвајане (покрајина Ескибо) припоји Венецуели о чему је одржан референдум, али одлука није реализована.
Неке инфромације које се појављују говоре да је Трампова администрација почела да се припрема за промену власти у Венецуели.
Војна интервенција је и даље под знаком питања, али се о њој активно разговара. Мекше методе су тренутно приоритет, наводе неки неименовани извори.
Као што је више пута речено, Трампова администрација је открила геополитику, која је извор идеја без дна.
У овом случају, Бела кућа жели да се дочепа најбогатијих нафтних поља Венецуеле како би повећала свој утицај на нафтном тржишту.
🚨 VENEZUELA ARRESTS 7 FOREIGN MERCS, 3 FROM UKRAINE
— Sputnik (@SputnikInt) January 8, 2025
Venezuelan President Nicolás Maduro announced the arrest of seven foreign mercenaries of "the highest level unprecedented for Venezuela".
Maduro said 2 of those arrested were from the US, 2 from Colombia and 3 from Ukraine. pic.twitter.com/tcAd0wPeJI
Венецуела је постала фокус прве администрације Доналда Трампа (2017-2021) због политичких и економских сукоба повезаних са кризом у Венецуели. Венецуела се суочавала са дубоком политичком, економском и хуманитарном кризом од 2013. године, када је Николас Мадуро наследио Уга Чавеса на месту председника те јужноамеричке државе.
Први окршај Трампове администрације коју је водио неоконзервативац Џон Блотон, саветник за Националну безбедности су у јануару 2019. године, супризнали су Хуана Гваида, за тадашњег вођу опозиције и председника Народне скупштине, као легитимног председника Венецуеле.
Николас Мадуро и легалне власти у Каракасу то глатко одбили и признали победу на изборима Николаса Мадура. Зог тога САД су увеле оштре економске санкције Венецуели, посебно усмерене на нафтни сектор, који је био кључни извор прихода за земљу.
Трампова администрација је тада замрзнула су средства венецуеланске владе у САД, укључујући имовину државне нафтне компаније PDVSA. Циљ санкција био је вршење притиска на Мадурову владу како би се омогућила транзиција власти.
Трампова администрација организовала је испоруку хуманитарне помоћи преко граница Венецуеле, што је Мадурова влада блокирала тврдећи да је то покушај дестабилизације.
Планови за војну интервенцију:
Постојале су спекулације о могућој војној интервенцији у Венецуели, које су додатно заоштриле реторику између САД и Мадура. Трамп је више пута изјављивао да “све опције остају отворене,” док је Мадуро тврдио да САД покушавају да оркестрирају државни удар.
САД су лобирале у међународним организацијама попут Организације америчких држава (OAS) како би делегитимизовале Мадурову власт. САД су предводиле међународну коалицију од преко 50 земаља које су подржале Гваида, тврдећи да је Мадурова власт нелегитимна.
САД су подржале опозиционе протесте против Мадура, оптужујући његов режим за корупцију, репресију и кршење људских права. Мадуро је, уз подршку Кине, Русије и Кубе, успео да се одржи на власти, иако је изгубио међународну подршку кључних западних земаља.
Упркос санкцијама и притиску, Мадурова влада опстала је захваљујући подршци савезника, укључујући Русију и Кину, као и контроли над државним институцијама и војним снагама.
Трампова стратегија није успела да оствари циљ промене режима, док је криза у Венецуели додатно погоршана економским и политичким притисцима.
Трампов однос према Венецуели често се тумачио као део ширег сукоба између САД и социјалистичких или антиамеричких влада у Латинској Америци.
Ситуација у Венецуели остала је нерешена до краја Трамповог мандата, а политика према Венецуели наставила је да буде кључан изазов за следећу администрацију Џоа Бајдена, а сада Трамп поново постаје заинтересован да реши проблем са Николас Мадуром, који је поново проглашен за председника Венецуеле.