Повод за писање овог текста је израелски премијер Бењамин Нетањаху који је распустио свој чувени ратни кабинет који је формиран 11. октобра и имао рок трајања седам месеци, а да труст војних мозогва није ништа урадио. Нити је Хамас поражен, нити је заустављено ракетирање, нити је Израел згромио Хезболах,а притисак Бајдена све већи да се рат оконча јер за 5 месеци су председнички избори.
На заузетим територијама израелски војници суочавају се са асиметричним ратом, али контроле упркос надмоћности на земљи небу и на мору мира нема у самој Гази.
Свега смо чули, али не и суштине да Израел није успео да пацификује Газу, да уништи отпор Хамаса и да потпуно контролишу територију. Сукоб је све жешћи, а губици Iзраелаца озбиљни како у рату тако и у миру. Сада се створио нови феномен да међу онима који су били у борбеним дејствима у Гази, да преживљавају трауме исте оне са којима су се израелски војници суочавали после Другог либанског рата. Ко жели да разуме нека погледа анимирани филм “Валцер са Баширом” који се бави темом Либана и са оним са чиме се израелски војник суочава.
Од тада прегрмело се неколико реформи војске, неколико интервенција у појасу Газе, а претпоследња је указивала на будући ракетни рат.
И сад се мислило да је у Гази све решено кад опет Хамас или Исламски џихад настављају лансирање ракета на југ Израела. Оно што ради Хезбоалх је на северу постала константа, а тренутно је линија померена јер се на мети налази највећи лучки град Хаифа.
Benny Gantz, the minister who until recently was part of Netanyahu’s war cabinet says it plainly:
— We Are All Hostages (@AllHostages) June 16, 2024
Netanyahu would “approve” a hostage deal, then renege on them shortly after.
This is why you hear propaganda that Netanyahu’s government is for a hostage deal.
It’s a lie. pic.twitter.com/aRZ5qfXo96
Израел је заправо дошао у ситуацију рата на два фронта, на једном није успео да победи, јер Хамас и даљe пружа шесток отпор изводи препадна дејства, заседе, снајперске ликвидације што код израелских војника ствара осећај несигурности на територији коју су запосели. Масовна страдања цивила су постала стална број мртвих и снимке убијених жена, деце, беба, старијих више нико и не броји..
Ратни кабинет нашао се на прекретници. Хамас није поражен, нити су засутављени напади Хезболаха. Бивши начелник ГШ “ИДФ” или што би наши водитељи рекли “АЈДИФ” Бени Ганц увидео је та ту више нису чиста посла. Јавно мњење у свету се окренуло против Израела. Израелци се сад суочавају посебно у САД са оним са чим се суочвала и Џонсонова и Никсонова администрација после вијетнамске офанзиве “ТЕТ” и инвазије на Лаос и Камбоџу.
Исто тако унутрашње стање у Израелу је крајње неповољно, становништво је подељено. Староседеоци који припадају “Сабрама” староседоцима су за крај рата, разграничење.
С друге стране десничари су против и желе наставак рата. И сам Нетањаху се налази на прекретници и пред хамлетовском дилемом наставити рат или не. Док ратни кабинет “пилатовски” пере руке од свега, пред Нетањахуом су два пута, признати пораз да Израел није успео да уништи Хамас, да врати све таоце (велики број њих је погинуо у сукобу) нешто је спасено, а многи и даље се налазе у лавиринтима тунела под Газом.
Друга опција је наставити рат сам, по сваку цену упркос огромним материјалним, финансијским трошковима и губицима људи наставити рат до коначне победе над Хамасом и одржавати статус “кво” колико толико са Хезболахом на северу Либана јер је то главни адут.
Израелска војска за сада није спремна за војну авантуру у Либану с обзиром да Хезболах није исти из 2006 године. Постали су то прекаљени борци посебно јер су огормно ратно искуство научили у Сирији у рату против сунитских џихадистичких група. једном речју спремни су на све и непрестаним провокацијама желе да увуку Израел да улети у нову либанску авантуру “Трећи либански рат”, који ће по Израел бити несагледив.
The brother of a soldier who died in Gaza reacted to Israeli War Cabinet Member Benny Gantz.
— War Intel (@warintel4u) January 24, 2024
"My brother died for nothing" pic.twitter.com/gWhwZ4NVSN
Сви цитирају Нетањахуову реченицу: “Ми имамо земљу која има војску, а не војску која има земљу”, изгледа да је ратни кабинет схватио да Израел више нема војску, али и да војска више нема земљу. Додуше има је још на папиру и у теорији, као и да је време да се спаси што се спасити може. Углед и јавно мњење су одавно изгубљени, као и јачина армије која је пре 51 годину водила рат са својим моћним суседима Египтом и Сиријом и успела да их победи чак у четири Арапско-израелска рата. Прекретница је био Први либански рат, а онда Интифада камења. Војска је почела да се бави класичним војнополицијским задацима сукобљава са Палестинцима и бомбашима самоубицама. Иста ситуација је била и у Либану.
А онда је тамо 1998 шок изазвао војни историчар Мартин Ван Кревелд са својом књигом “Мач и маслине” .
Неки јесу чули за њега, неки нису никад. У сваком счлучају ради се о војном историчару који је писао занимљиве књиге о рату попут: Комадновање у рату, Трансфомрација рата, обе преведене на српски језик. Међутим једна књига итекао је запажена и веома актуелна за ову причу.
Заправо она је била пророчка. Ван Кревелд ју је писао тамо 1996-1997, изашла је 1998. а после скоро 25 година испаде Ван Кревелд у праву. У њој је Ван Кревелд упозоравао шта ће се десити са војском кад почене да се бави војнополицијским задацима. То је повлачење Израела из Либана, затим операције против Хамаса 2002, Фатаха и Арафата 2004, па опет Газа, Други Либански рат 2006, па опет сага Газа показао. Неко би упитао шта је показао? Па показао је да је професор Ван Кревелд био у праву.Наиме у књизи “Мач и маслине” Мартин ван Кревелд описао je да је Израел у протеклих 50 година изградио најјачу војску на Блиском истоку која је показала снагу у четири арапско-израелска рата, рату исцрпљивања и либанској епопеји која је трајала од 1980-2000 године. По Ван Кревелду управо је ту Израел показао своју слабост као и тада у интифади где су се сукобљавали са Палестинцима који су праћкама гађали војску камњем и јурили демонстранте тенковима Магах 6Б и 7Ц.
Према Ван Кревелду Давид се претворио у Голијата . Ван Кревелд причу почиње 1948 како је Израел када је проглашена јеврејска држава 1948. имала само 30.000 војника. Имали су мотивацију, али не и довољно оружја које је набављано са свих страна. Пола века касније Израелска војска је имала 20 пута више војника тад 1998. него те 1948. Тада негде 2.800 тенкова типа Меркава Мк 1 и 2, тенкови модификација Магах 6, 6А, 6Б и 7А и скоро 700 борбених авиона Ф-16, Ф-15, Кфир.
Израелска војска је успела да уништи арпаске снаге 1948, 1956, 1967, па успела је да се опорави после шока 6. октобра 1973 када је почео Јом Кипурски рат.
Међутим, по Ван Кревелду војна моћ почела је да опада када је Израел кренуо у скупу авантуру звана Либански рат и прву интифаду која је трајала од 1987. до 1993 године позната и као интифада камења када су непријатељ постали не војска него цивили. Е то је по њему била скупа цена коју је војска платила јер се укључила у сукобе за које није била обучена и организована.
“Војска која се бори против слабих и сама постаје слаба. Она увек губи, јер су све победе без заслуга и почасти, а порази понижавајући“, пише Ван Кревелд.
Ово су биле довољно пророчке речи посебно после епизоде зване Други либански рат, друге и треће интифаде , небројено интервенција у Гази из којих се ништа није добило, војска је трошила ресурсе, али Хамас није био уништен. Напротив из године у годину је јачао, посебно када је Иран преузео иницијативу и улогу ментора. Израел је све више губио иако је добијао битке. То је итекако утицало на морал да прва побуна у историји израелске војске била 2006. и то елитна једница израелске војске бригада Голани.
Резервисти су тек били посебна прича, апатија, незадовољство, рутина у патролама око Газе и на граници са Либаном и Голаном. Већ све ово побројано указаивало је на оно што је професор Ван Кревелд описивао.
Ван Кревелд сматра да употреба војске у класичним војнополицијским задацима чувања реда, сукобљавања са демонстрантима, герилским групама има катастрофални ефекат на морал.
Ту Ван Кревелд пореди Интифаду и француски сукоб у Алжиру са покретом отпора. Управо како је Интифада деловала лоше на морал Израелаца, тако је и Алжир деловао на Французе и Вијетнам на Американце, а Авганистан на Совјете. Дуге и исцрпљујуће борбе, губици, недостатак дефинисања јасног непријатеља, линија ватре, положаја, сукобљавање у градовима, селима, планинама, мочварама, пустињама.
Све то утицало је на регрутну базу са којом је Израел имао једно краће време проблеме, јер упркос томе што је војни рок обавезан, велики број Израелаца трудио се да то избегне. Па се кренуло различитим мерама, али 20 година касније од писања књиге све се променило. Талас антисмитизма у Европи посебно од повећања броја миграната уитцао је да се велики број европских Јевреја се одселио за Израел. Млади су одмах кренули да буду регрутовани у војску.
У праву је Ван Кревелд кад каже да се улога војске променила и војска је само рефлектовала економско-политичка и друштвена кретања у израелском друштву и политици. Највећи проблем резервиста пре 10, 15, 20, 25 година био је и остао служење на граници са Газом. Десило се оно најгоре да су морали да крију да ће резервисти служити у Гази. То се итекако обило од главу ИДФ-у од 2006 године.
Нагизен протестима око правосудне реформе која је подлелила Израел, паралисала је све, војску, полицију, обавештајне службе. Сви су паралисани скоро четворомесечним протестима. Међутим, нису сви, посебно не исламистички покрет Хамас. Из последњег рата 2021. за који се веровао, заправо где су нас васколики светски медији уверавали да је Хамас готов изашао је никад јачи. Док се свет бавио Украјином, Зеленским Путином, Хамасовци су се обучавали и спремали. А онда у првим данима рата долети више од 5.000 ракета иако Израелци тврде 2.200 касније је тај број отишао на 3.000. Нема града на југу и централном делу Израела који није дошао под удар ракета. Шок запрепаштење.
Утицај друштвених мрежа, Тик Тока, општа апатија све то деловало је поразно на морал израелске војске . Нетањаху остаје да сам постане ратни поглавица и поведе војску у рат. Кредбилитет као Шарон нема. С друге стране Палестинци имају сво време упрскос 40.000 страдалих. Време фомрираља Палестинске државе постаје нова релност, као и потреба Израела да пронађе излазну стратегију и извуче војску из Газе а да то не буде дебакл.