SRBIJA POSLE HRVATSKE ISTO OD 1. JANUARA 2025 VRAĆA SLUŽENJE VOJNOG ROKA!

Srbija je došla do ponora, kada uvođenje vojnog roka više nije hir, nego nužnost, gde mormao u sistemu oslonca na sopstvene snage i nesigurnih saveznika, alijansi koji su jaki samo na besedama

Predsednik Srbije odlučio je da Srbija posle 13 godina od kada je supendovana odluka o služenju vojnog roka koja je uoči profesionalizacije vojske postala lakrdija jer se vojska najviše civilna služila od Domova penzionera, pozorišta do raznih ustanova, je ponovo vrati.

“Želim i da vas obavestim da sam kao vrhovni komandant i predsednik Republike potpisao svoju saglasnost za obavljanje redovnog vojnog roka u trajanju od 75 dana. Želim da verujem da će Vlada Srbije da usvoji tu odluku. Želim da verujem da svi razumete koliko nam je potrebna jaka vojska, koliko ćemo još morati da kupujemo naoružanja, da pravimo, da stvaramo. Nije naša želja da bilo koga napadnemo, niti ćemo to da činimo, ali naša je želja da odvratimo sve one koji nam svakoga dana besomučno prete, a vi ste taj bedem i najčvršća stena koja je garant tog odvraćanja – rekao je predsednik

Od 1. januara 2024. godine prvi srpski mladići bi trebali da krenu put kasarni odnosno centara za obuku i da unarednih 60 dana plus dodatnih 15 provere stečenog i naučenog služe vojni rok.

Već sada se krenulo u argumente ZA i argumente PROTIV. Doduše o tome se nešto javno osim diskusije “stručnjaka” po televizijskim emisijama nije bilo.

ZAŠTO JE VOJNI ROK POSTAO NUŽNOST I NASUŠNA POTREBA, A NE MEDIJSKI SPIN?

Istina, i ranije se predlagalo uvođenje vojnog roka, ali je sve to ubrzao rat u Ukrajini, koja je pokazala da profesionalna vojska nije dovoljna. Najveći spor bio je oko vremena služenja vojnog roka.

TV Front je još u maju 2024 kada se prvi put govorilo o vraćanju vojnog roka pisala o tome. Tada je mahom sve rečeno o tome.

O vojnom roku u srpskim medijima se prozbori svake godine bar jedanput. Krene opšta histerija i sreća. Jedni se vesele biće opet ispraćaja i prilika za zaradu, drugi kukaju i nariču, treći u histeriji sa spremljenim torbama kako i gde zbrisati od rova, uniforme i čizama.

A kakvo je stanje zapravo realno za ovkakvu priču.

O tome sam govorio februara 2021. godine kao izjavu jednom kolegi o tome šta je sve bitno prethodno uraditi da bi došli do služenja vojnog roka. Od makro plana do mikro plana.

Najpre krenimo od makro plana.

Ako uzmemo reper 2022. godina postala je prekretnica u svim vojnim pogledima šta se dešava u svetu. Izbio je rat u Ukrajini koji traje i danas. Taj rat pokazao je da u uslovima intenziteta visokog sukoba profesionalna armija biva jako brzo potrošena. Naime Ukrajinci su 8 profesionalnih mehanizovanih brigada obučenih po NATO standaradu izgubili i istopili u maju i junu mesecu na poljima istočne Ukrajine. Rezervni sastav takođe, krenuli su talasi mobilizacije, obuke po skraćenim kursevima i opet ofanziva koja je završila debaklom i oko stotinjak hiljada vojnika poginulih, ranjenih ili nestalih.

S druge strane koncept safari armija polako odlazi u prošlost. Prostor bivše SFRJ nekako je sklon raznim vojnim virusima koji su doživeli debakl na Bliskom istoku, pa i u Ukrajini da se i dalje na njih poziva kao na nešto o čemu je diskutovati bogohulno.

A, gde smo mi u svemu tome. Pa pokazalo se danas da te nikakv vojni savez neće zaštiti, jer svi prvo gledaju svoje interese i kalkulišu, a tek onda u zavisnosti od cilja se priča o tome kako pomoći savezniku.

Srbija je došla do ponora, kada uvođenje vojnog roka više nije hir, nego nužnost, gde mormao u sistemu oslonca na sopstvene snage i nesigurnih saveznika, alijansi koji su jaki samo na besedama, ali nespremni za dugoročnu pomoć osim kad treba ratovati za njih od poslednjeg vojnika. Zato se i nameće priča da ono što su veliki reformatori krenuli u duhu neoliberalizma da ruše od 2001 odnosno zapravo od 2003 godine, da bi izgradili novo, završili su u čardaku na nebu i na zemlji. Profesionalna vojska nije dala dobar rezultat, priča sa NATO zaglavila se u političkim vodama, safari vojske i mirvne misije od Levanta do Afrike postali su misaona imenica, a odbrana države nepotrebna.

Svašta se pisalo i lueptalo po medijima, pa ko će Srbiju napasti, u eri kad su svi životni problemi rešeni, što bi rekao Frensis Fukujama “Kraj istorije”.

A onda smo od 2022. shvatili da ništa nije sigurno i da za sve moraš imati vojsku, koja ti može biti jedini garant opstanka i da moraš imati vojsku i rezerviste spremene, da imaš pretnje sa svih strana i da je vojska jedini garant opstanka i da sve treba graditi iznova.

E sad dolazimo do slučaja služenja vojnog roka kako bi on izgledao.

Kratki mikro plan

Skoro smo saznali da će po novom služenje vojnog roka biti 75 dana ili dva meseca i 15 dana, a ne kao što se predlagali 4 meseca, neki tvrdili 6, mada najobjektivnije bi bilo do godinu dana kao najefikasnije.

Obuka uglavnom bi bili korišteni za pešadiju, jer složena vojna oprema koja je sve skuplja ne može se davati na upravljanje osobama koje nisu dobro obučene.

U ovom slučaju najbolje bi i jedino bilo smisleno primeniti mešoviti model koji je imala i Vojska Jugoslavije. Odnosno mešoviti koncept, gde bi aktivne i jedinice manevarskog prostora, poput oklopnih, mehanizovanih, specijalnih, ili avio jedinica, bile popunjene profesionalcima.

Treba rešiti i pitanje da li će se obuka vršiti u klasičnim centrima za obuku, kojih ima 10 u Srbiji, ili i u garnizonima. Takođe, koliko će novca dobijati tokom služenja, da li će imati pogodnosti tokom zapošljavanja u državnim ustanovama, poreske olakšice… Pitanje je da li imamo dovoljno oficira i podoficira koji će moći da obučavaju regrute

Vojni rok bi koristio za popunjavanje pešadijskih jedinica koje bi morale proći specijalističku obuku detaljnu što iziskuje za njih minimalno služenj vojnog roka od 6-8 meseci najviše 12 meseci.

Zatim sledeći problem koji bi morao da se reši jeste pitanje rezervista, pozivanja, vojne obuke i svega onoga što sleduje iz toga na godišnjem nivou kako će to biti regulisano sa privatnim poslodavcima kod kojih oni rade, i slične stvari.

To bi značilo menjanje svesti kompletne nacije, a ne da se desi da neki privatnik ucenjuje vojni odsek ili državna firma da ne pušta zaposlenog na vojnu obuku, da svoja materijlna dobra upisuje u evidenciju sa čim vojska može da raspolaže u slučaju rata….

Nužno dolazimo i do cene koštanja ovakve odluke. Prema prvim blagim ocenama to bi iznosilo 85 miliona evra, sada bez 100 miliona u pre dve ili tri godine je besmisleno i pričati i govoriti.

Ali, nije samo novac i da se nađe i da ga ima na računu glavni preduslov. Tu treba rešiti mnogo tehničkih problema, kao što je proširenje smeštajnih kapaciteta u centrima za obuku, gde bi se izvodila osnovna obuka regruta i gde bi oni posle četiri meseca bili slati na specijalističku obuku u zavisnosti od VES-a uredovne jedinice ili specijalisitčke centre koji su jelte ukinuti bili kad je došlo novo srećno doba.

Da se vratimo na smeštajne kapacitete u centrima za obuku, morali biti biti obnovnjene spavaonice, pršireni kapaciteti za ishranu, obezbeđena oprema od čizma do šlomova i minimum dva para uniforme radna i ratna, sanitarnih čvorova za održavanje higijene i mnogo čega drugoga.

Prigovor savesti

Neki su se odmah oglasili povodim institucije prigovora savesti, koja se obilato zloupotrebljavala u Srbiji i Crnoj Gori od kada je bila uvedena. Svi su odjednom postali Gadniji, pa čak su i neke patriote koje su govorile da nemaju rezervnu otadžbinu koristili tu instituciju da bi malo se pojavili gde služe ciivlno ili uopšte nisu pojavili, ali su radili druge poslove.

U svakom slučaju ovu “divnu” tekovinu bi trebalo ukinuti, odnosno, oni koji zaista iz svojih verskih, ideoloških ili nekih drugih predubeđenja to ne žele trebalo bi da to obazlože i dokažu pred jednom mešovitom komisijom koja bi donela konačnu odluku, a svaka zloupotrebalj bi se snakcionisala.

Na kraju uvođenje vojnog roka je složen proces, gde je potrebno rešiti još 250 problema na ove spomenute koji bi se pojavili da bismo mogli da počnemo sa redovnom regrutacijom i obukom.