Како прелазна влада Сирије преузима власт, насиље ескалира у приморским регионима.
Пад режима председника Башара ел Асада 8. децембра 2024. године означио је кључни тренутак у историји Сирије, окончавши преко пет деценија владавине породице Асад. Ова транзиција је, међутим, поремећена ескалацијом насиља, посебно против заједнице алавита у обалним регионима Сирије.
Почевши од 6. марта 2025. године, појавили су се извештаји о масакрима које су починиле милиције повезане са новом владом и страним оружаним групама, од којих неке подржавају Турска и Катар. Ове групе су се бавиле систематским убиствима, деградацијом, погубљењима на терену и широко распрострањеним застрашивањем алавитских цивила.
Сиријска опсерваторија за људска права (SOHR) известила је да је од 6. марта вансудско убијено преко 1470 особа, а број се повећава. Рами Адбел Рахман, директор SOHR, рекао је за France 24 да „сваког сата откривамо нови масакр на сиријској обали“.
Насиље је довело до масовног расељавања пошто су хиљаде Алавита напустиле своје домове, тражећи уточиште у природи, а неки су стигли до суседног Либана.
Стотине видео снимака и фотографија које снимају злочине прошириле су се на платформама попут Телеграма, Инстаграма и Фејсбука и разоткривају доказе о етничком чишћењу.
Разумевање тренутне ситуације захтева свеобухватно испитивање историјског контекста, недавних дешавања и изазова са којима се суочава нова прелазна влада.
Секташка динамика
Владавина породице Асад почела је 1971. године са Хафезом ел Асадом и наставила се са његовим сином, Башаром ел Асадом, од 2000. године. Током свог мандата, породица је одржавала власт комбинацијом политичке репресије и стратешких савеза, често манипулишући секташким поделама како би консолидовала контролу.
Алавитска мањина, којој припада породица Асад, била је позиционирана као бедем против већинске сунитске опозиције, подстичући наратив заштите мањина од екстремистичких претњи. Овај приступ је продубио секташке поделе, чиме је маргинализован истински позив на реформу и револуцију.
Арапско пролеће 2011. године изазвало је распрострањене протесте у Сирији, наишло на бруталну репресију од стране Асадовог режима. Одговор владе укључивао је неселективно насиље над демонстрантима, што је довело до грађанског рата пуног размера.
Током читавог сукоба, режим је користио тактике као што су присилна расељавања и демографски инжењеринг да би одржао контролу над моћи. Један значајан пример била је кампања „Зелени аутобуси“ 2016. године, где су опозициони борци и њихове породице насилно премештени у северну Сирију под страшним условима, ефективно мењајући демографски пејзаж кључних региона.
Пад Асадовог режима
Крајем новембра 2024. године, коалиција опозиционих снага, предвођена Хајат Тахрир ал Шамом (ХТШ) и подржана од стране Сиријске националне армије (СНА), коју подржава Турска, покренула је брзу офанзиву на територије које држи влада. Ова офанзива је резултирала брзим заузимањем већих градова, укључујући Алеп, Хаму и Хомс, што је кулминирало падом Дамаска 8. децембра 2024. године. Башар ел Асад је побегао у Русију, чиме је практично окончана владавина Баас партије у Сирији.
Изненадни колапс Асадовог режима створио је вакуум моћи и поставио терен за прелазну владу. Ахмед ал Шара, такође познат као Абу Мухамад ел Џолани, појавио се као de facto вођа, а Мохамед ал Башир именован за привременог премијера. Нова администрација се суочила са монументалним задатком да обнови нацију разорену годинама сукоба, са додатним изазовом решавања дубоко укорењених секташких тензија.
Одговор владе и међународне реакције
Транзициона влада, предвођена Шаром, суочила се са значајним критикама због свог поступања са ескалирајућим насиљем. Док је администрација осудила нападе и обећала да ће починиоце позвати на одговорност, извештаји указују да су неке милиције укључене у злочине деловале под окриљем Министарства одбране Сирије, што је изазвало забринутост због владиног саучесништва или неспособности да контролише савезничке снаге.
Медији који подржавају владу Ахмада ал Шаре били су оптужени да постављају сцене безбедности и стабилности, доносећи камере у села — неке по први пут — да би креирале контролисану причу, селективно приказујући становнике који поткрепљују своју верзију догађаја, приказујући остатке Асадовог режима као главне починиоце напада на села Алавита.
Локални становници које су интервјуисали говорили су о томе да су били приморани да јавно подрже наратив владе. Они су описали како су се лидери заједница, укључујући сеоске шеике (представнике заједнице) суочили са претњама, уз упозорења да ће одбијање довести до још већег насиља и одмазде.
Један сељанин који је одлучио да остане анониман из страха од таквих одмазди, присећа се: „Власти су упутиле прикривене претње шеику села, да ће се село суочити са озбиљним последицама, ако буде говорио против њиховог званичног наратива”.
У једном широко распрострањеном видеу, други сељанин је љутито одбио помоћ Сиријског Црвеног полумесеца, изјављујући: „Лицемерно је помагати нам ујутро пред вашим камерама, а затим нас убијати ноћу својим оружјем!”Међународна заједница је са узбуном реаговала на секташко насиље. Савет безбедности Уједињених нација издао је саопштење у којем осуђује масакре и позива сиријске привремене власти да поштују принципе транзиционе правде – обезбеђујући одговорност за прошле и садашње злочине – да врате повређена права људи, да заштите све грађане, без обзира на њихову верску или етничку припадност. Истински напредак може доћи само из учења из ових грешака и тежње ка праведној, просперитетној будућности и будућности.