Према информацијама које све више долазе до медија, Русија доводи афричке мигранте под изговором цивилних или помоћних ангажмана, да би их потом принудно укључила у борбене операције.
Ови људи се, како се наводи, користе као потрошна радна снага – такозвани „штитови од меса“ – и шаљу на изузетно опасне задатке, укључујући ношење противпешадијских мина и учешће у фронталним нападима са великим губицима.
На друштвеним мрежама појавили су се снимци на којима се виде афрички плаћеници у саставу руских јединица, са експлозивом причвршћеним за тело, док их руски војници користе у самоубилачким нападима ради слабљења украјинских утврђења. На једном од снимака, група Африканаца чека наређење за покрет, пева и игра, док их руски војник снима и цинично коментарише да ће им се расположење брзо променити када буду послати у јуриш.
За многе младе људе из афричких земаља, неколико месеци рада у иностранству представља наду да ће променити живот себи и својим породицама. Финансијска примамљивост је често довољна да хиљаде њих крену пут Русије. Чак и у случајевима када формално пристану да се прикључе руској војсци, ангажман им се најчешће представља као служба далеко од линије фронта, у логистици или позадини.
„Нисам оклевао. Мислио сам да ћу, с обзиром на плату и погодности, коначно моћи да извучем породицу из сиромаштва“, изјавио је један држављанин Камеруна, који је у Русију дошао у нади у бољу будућност, али се убрзо нашао на ратишту у Украјини, у разговору са истраживачима Француског института за међународне односе.
У стварности, овај „сан“ се у већини случајева показује као превара. По ступању у службу, афрички регрути брзо схватају да су обманути. Уместо обећаних позадинских задатака, пролазе кратку и површну обуку, након чега бивају упућени директно на прву линију фронта. Према појединим проценама, просечан животни век новопридошлих регрута износи свега око 72 сата.
Уколико су наводи француских медија тачне, делимично или у потпуности, ослањање Русије на афричке плаћенике може имати два циља, не нужно повезана. Први је да се стратегија исцрпљивања непријатеља продужи, али не науштрб сопственог људства. Дргуи је, да се сопствене снаге сачувају за коначни напад који ће несумњиво доћи, а у ком састав треба да буде претежно домаћи, а што мање од ратника мотивисаних искључиво новцем.