Zapad posmatra kako Rusija traži novo uporište na Mediteranu nakon Asadovog iznenadnog pada.
Rusija se utrkuje da spase šta može od strateške noćne more. Sa svojim dugogodišnjim saveznikom Bašarom el Asadom koji je zbačen sa vlasti u Siriji 8. decembra, Moskva se sada u velikoj meri kladi na Libiju kao svoje novo uporište u regionu – ali otkriva da ništa na Bliskom istoku nikada nije jednostavno.
Ulozi ne mogu biti veći za Rusiju. Njene cenjene vojne baze na sirijskoj obali Sredozemnog mora – vitalne odskočne rampe za operacije koje se protežu od Bliskog istoka duboko u Afriku – sada su u nivelaciji. Dok novi sirijski lider Ahmed al Šara pravi prijateljske uverture da želi da Rusija ostane, nazivajući je „važnom zemljom“ i insistirajući „ne želimo da Rusija napusti Siriju na način na koji neki žele“, Kremlj ne rizikuje.
„Razmišljajte o tome kao o pokretanju instinkta za preživljavanje u Rusiji“, kaže Džalel Harčaui (Jalel Harchaoui) , koji pažljivo prati region u londonskom Royal United Services Institute (RUSI). „Ona očajnički pokušavaju da ojačaju svoju poziciju u Libiji kako bi nadoknadili ono što gube u Siriji“.
Užurbana izgradnja
Znaci okretanja Rusije Libiji su svuda. Ruske snage podržavaju feldmaršala Halifu Haftara, koji kontroliše istočnu Libiju, u njegovom obračunu protiv Vlade nacionalnog jedinstva koju priznaju UN u Tripoliju. Švajcarski istražni konzorcijum „Sve oči na Vagnera“ pratio je ruske aktivnosti na desetak lokacija širom Libije, dok su isporuke vojne opreme u luku Tobruk dokumentovane u februaru i aprilu prošle godine.
Brojke govore priču: ruske trupe u Libiji skočile su sa 800 u februaru 2024. godine na 1.800 do maja. Ukrajinski obaveštajci su dodali sliku 3. januara, tvrdeći da Moskva planira „iskoristiti teretne brodove Sparta i Sparta II za transport vojne opreme i oružja“ u Libiju.
Možda najizrazitiji bio je izveštaj The Wall Street Journal od 18. decembra, koji se poziva na libijske i američke zvaničnike, koji je uhvatio Rusiju kako premešta neke od svojih najnaprednijih sistema protivvazdušne odbrane – uključujući rakete S-300 i S-400 – iz Sirije u Libiju. Od Asadovog pada, prema Harčaui, „značajan obim ruskih vojnih resursa je isporučen u Libiju iz Belorusije i Rusije“ zajedno sa prebacivanjem trupa.
Ne kao u Siriji
Ali Rusija brzo uči da Libija nije Sirija, oznaka dva. „Sirija je bila savršena za njih“, objašnjava Ulf Lesing, koji vodi program Sahel u Fondaciji Konrad Adenauer iz Bamaka. „Nema zapadnih diplomata koji čačkaju, nema novinara koji postavljaju pitanja – mogli su da rade šta su želeli. Libija je drugačija. Tamo se sve dešava na otvorenom.”
Politički lavirint u Libiji je takođe daleko složeniji od onoga sa čime se Rusija bavila u Siriji. Turska podržava Vladu u Tripoliju, dok Egipat i Ujedinjeni Arapski Emirati održavaju veze sa Haftarom. Čak se i Turska u poslednje vreme zagreva za Haftara, istražujući poslovne sporazume i diplomatske veze.
Znaci upozorenja Vašingtona
Ni Amerikanci ne sede besposleni. Više izvora potvrđuje da su pokušavali da ubede Haftara da ne dozvoli Rusiji da postavi stalnu bazu u Tobruku – nešto što je Moskva priželjkivala od 2023. godine.
„Rusija ne menja samo jednog prijatelja za drugog“, objašnjava Emadedin Badi iz Atlantskog saveta. „Oni pokušavaju da održe svoju strategiju živom. Baš kao što im je Asad dao platformu da izazovu NATO i testiraju njihovu vojnu opremu, oni vide Haftara kao svoju kartu za ometanje zapadnog uticaja i širenje njihovog dometa u Afriku“.
Učenje na teži način
Čak i neki ruski glasovi ovog puta pozivaju na nijansiraniji pristup. „Ne možemo da napravimo istu grešku koju smo napravili u Siriji, stavljajući sve naše čipove na jednog moćnog čoveka bez rezervnog plana“, upozorava Vlad Šlepčenko, koji piše za prokremljanski portal Cargrad.
Libija je podeljena na dva dela otkako je NATO pomogao da svrgne Moamera Gadafija u februaru 2011, a situacija je i dalje teška. Vlada Tripolija i Italija, bivša kolonijalna sila Libije, izrazili su ozbiljnu zabrinutost zbog ruskih pokreta, koje pomno prate i Evropska unija i NATO.„Rusija će otkriti da postoje granice onoga što može da uradi u Libiji“, napominje Lesing. To je otrežnjujuća provera realnosti za moć koja uči na teži način: na današnjem Bliskom istoku ništa ne dolazi lako – čak ni za Rusiju.