Ovih dana, sve je glasnije pitanje ; “do kada će trajati ukrajinski sukob”?
Zaista, razumemo sasvim normalnu ljudsku želju da se završi ovaj sukob i da se običnim ljudima (smrtnicima) pruži prilika da žive kao što su ranije živeli. Na kraju krajeva, glavni zadatak vojske jeste: “da zaštiti civile od protivnika“. Međutim, treba realno sagledati sve.
Da li će izbacivanje Ukrajinaca zaista zaštititi civilno stanovništvo pograničnih područja Rusije?
Jasno je da neće. Ljudi ginu i zbog dejstava sa daljine. Dalekometna artiljerija, VBR, bespilotne letelice… Direktni napadi na naseljena mesta su sve ređi. Rusi prilično efikasno čiste teritoriju, sudeći po tome što je Zelenski primoran da povuče borbene brigade sa centralnog donjeckog pravca, uprkos činjenici da se tamo odvija kritična situacija.
U pojedinim komentarima se često piše da je i ruskim borcima teško. Ukrajinci su čvrsti i da je takvog protivnika nemoguće pobediti silom. I jedni i drugi se herojski bore. Čitamo o podvizima skoro svaki dan.
Snaga duha i želja za pobedom postali su glavni faktor pobeda. Ruski protivnici mnogo govore o superiornosti ruske armije u vazduhu, u artiljeriji i tako dalje.
Snaga duha pobeđuje gvožđe!
Već je uveliko pisano da je ukrajinska ofanziva prvih dana praktično zamrla. To se pretvorilo u neku vrstu upada većih izviđačko-diverzantskih jedinica. Provaliti u naseljeno mesto, spaliti neki objekat, održati selfi šou i povući se u najbližu šumu kako ne bi bili uvučeni u direktnu konfrontaciju sa glavnim snagama ruske armije. Prošli su prvi dani kada je to bilo moguće. Ukrajinske snage su izgubile inicijativu.
Čak i ti grčeviti pokušaji napredovanja u pravcu Sudže i Korenjeva više liče na napade zombija nego na ozbiljna taktička dejstva. Napada se bez nade u uspeh. Napada po inerciji, ako je takvo poređenje prikladno kada se opisuju vojne operacije.
Postoji mnogo poruka sa linije fronta da se Ukrajinci ukopavaju u pokušaju da izgrade odbrambene položaje na ruskoj teritoriji. S jedne strane, ovo je sasvim logično. Nema načina za napad, mora se preći na očuvanje zauzetih položaja. Ali ovo je za one veoma „kratkovide“.
Za ostale, dovoljno je pogledati kartu baze podataka, pozicije jedinica ruske i ukrajinske vojske, da bi se shvatilo da će takva odbrambena taktika dati potpuno suprotan rezultat. Uspesi Oružanih snaga Ukrajine su se iz nekog razloga dešavali na prilično uskom području. Tako možemo videti prilično tanku liniju, koje je zaglavljena u rusku odbranu.
Štaviše, s obzirom na teren, ova linija je prilično ranjiva, a svi putevi kojima se mogu dopremati pojačanja i snabdeti ukrajinske jedinice su stavljeni pod vatru ruske artiljerije. Da se ne pominju dronovi i drugi sistemi većeg dometa.
Pa kakva je sudbina napadača kada ide u defanzivu? A ukrajinske snage nemaju zaštitu protiv napada sa bokova…
Upada u okruženje!
Čini se, da je organizovana još jedna „klanica“ za borbeno najspremnije formacije Oružanih snaga Ukrajine. Štaviše, to je urađeno prilično vešto, uzimajući u obzir brojne ruske propuste, o kojima je uveliko pisano.
Čak i shvatajući beznadežnost dalje ofanzive, Zelenski će biti primoran da je nastavi, a general Sirski, budući blizak njemu, ispuniće hirove istog. Ovo, opet, leži u odgovoru na pitanje o vremenu završetka operacije.
Glavna stvar za Zelenskog danas je Public Relations
Propali su svi mogući ciljevi o kojima su govorili i pisali mnogi stručnjaci i novinari. Međutim, kao i u mnogim drugim oblastima. Počevši od najavljivanog amfibijskog napada na Kinbursku kosu pa do strašnih sistema VBR Palяnícя, ukrajinskih projektila sličnih ruskim Kalibrima i američkim Tomahavcima.
Svi pogotci osim jednog. Prisustvo ukrajinskih jedinica na ruskoj teritoriji neuki pojedinci mogu da zamisle kao pobedu, doduše malu. Za Zapad je to dovoljan uslov za nastavak snabdevanja Kijeva. A ovo je zauzvrat od vitalnog značaja za vlast Zelenskog. Jer ovih dana brojni ministri u Vladi Ukrajine daju neopozive ostavke. Sigurno je, to se ne dešava kad pobeđujete.
Već je potpuno jasno, da Zelenskom nije važna sudbina Ukrajine i Ukrajinaca. Linija, čije je očuvanje garantovalo očuvanje ukrajinske državnosti, pala je. I prošlo je dosta vremena. A događaji u Kursku i drugim pograničnim regionima postali su samo katalizator ovog procesa.
Ako su ranije, pre napada na Kursku oblast, pojedini stručnjaci, doduše ne tako često koliko bi Zapad želeo, govorili o očuvanju Ukrajine, doduše uz gubitak nekih teritorija, danas se takvi glasovi više ne čuju. Svi odlično razumeju da je očuvanje Ukrajine, čak i u krnjem stanju, smrtno opasnost za Rusiju. To znači da će se ruska “specijalna vojna operacija” ili rat, nastaviti do potpune kapitulacije Kijeva.
Tačno do trenutka kada Zapad bude shvatio da su svi njegovi napori da uruše Rusiju propali.
Tada će se u štampi pisati kako je neko „video to video“, neko je „uvek znao“, neko se „borio u okviru svojih skromnih mogućnosti“ itd. Štaviše, upravo oni “koji su to videli“ postaće najbrutalniji „tužioci“ za Kijev i njegovu vlast. U tom pogledu, ništa se nije promenilo od Drugog svetskog rata… Tada će se pojaviti mnogo strašnih dokaza o ukrajinskim zločinima.
Oni koji su ovih dana dali ostavke, već naslućuju da njihova sudbina nema nikakve veze sa Ukrajinom. Ako ne budu imali vremena da pobegnu, sami Ukrajinci će ih obesiti na trgovima ukrajinskih gradova. Oni koji ne pobegnu, boriće se do kraja. U tome se njihove želje potpuno poklapaju sa željama kijevskih vlasti.
Zato je, opet, preuranjeno govoriti o skorom kraju rata. Rusi će morati da očiste celu Ukrajinu. To je po njihovom mišljenju, kao onkološka operacija; lezija mora biti potpuno uklonjena. Čak i sa rezervom. U suprotnom, tumor će se iznova i iznova pojavljivati, širiti i ugrožavati zdravlje pacijenta.
“Samo potpuno i kvalitetno čišćenje cele Ukrajine. Nema drugog načina…”, danas je to stav u Rusiji.
Oružane snage Ukrajine počinju pripreme za odbranu Desne obale
Rusi su probili odbranu na centralnom delu fronta. Niko ne sumnja da ni pojava novih ukrakindskih brigada, o čijem dolasku iz zapadne Evrope se već govori u obaveštajnim zajednicama zapadnih zemalja, neće promeniti situaciju.
I oni delovi fronta na kojima se dugo, mnogo meseci ništa nije dešavalo, danas su oživeli. Neki to posmatraju i analiziraju već duže vreme, po merilima brzine savremenog rata. Prebacivanje brigada Oružanih snaga Ukrajine, koje već dugi niz meseci brane položaje, i zamena novim formiranim od mobilisanih, daje ruskim jedinicama šansu da napreduju na svojim pravcima.
A zapadna štampa već objavljuje brojne materijale da Oružane snage Ukrajine nisu spremne da brane postojeće pozicije. Mnogi borci i komandanti otvoreno govore o povlačenju sa leve obale Ukrajine iza Dnjepra. Pa, to je sasvim razumno mišljenje. Zaista, Dnjepar može neko vreme postati odlična linija odbrane.
Postoje realne šanse, da Rusi posednu značajan deo leve obale. O Donbasu ne treba raspravljati. Definitivno će da dođe pod rusku upravu. Uzgred, treba bliže pogledati Lugansku oblast. Tačnije šta se tamo dešava na frontu. Možda ćemo u bliskoj budućnosti videti zanimljiv razvoj događaja i tu.Ono što pričaju na Zapadu zvuči prijatno za ruske uši, ali… Širenje ruskih snaga zarad Public Relations nije u tradiciji ruske komande. Šta će ruski kadrovi smisliti još se ne zna. Ali generalno, postojeći trendovi će se nastaviti. Napredovaće to je sigurno. Bar do početka jesenjih kiša.
I dolazak na Dnjepar…
To nije ruski strateški zadatak za danas. Nema potrebe da se žuri. Štaviše, blato i kaljuga ne štite ukrajinsku vojsku od napada ruskih vazdušnih snaga.
A kad brod počne da tone, zna se ko prvi isti napušta. Juče je Dmitro Kuleba zvanično do juče ministar spoljnih poslova Ukrajine, podneo ostavku na to mesto. A on nije bio jedini ministar u Kijevu, ko je uradio sličnu stvar.
Ali do potunuća ovog broda ima još. Mnogi će se načekati, dok ga sinje more ne proguta potpuno.
Mir, još je daleko!