Ових дана, све је гласније питање ; “до када ће трајати украјински сукоб”?
Заиста, разумемо сасвим нормалну људску жељу да се заврши овај сукоб и да се обичним људима (смртницима) пружи прилика да живе као што су раније живели. На крају крајева, главни задатак војске јесте: “да заштити цивиле од противника“. Међутим, треба реално сагледати све.
Да ли ће избацивање Украјинаца заиста заштитити цивилно становништво пограничних подручја Русије?
Јасно је да неће. Људи гину и због дејстава са даљине. Далекометна артиљерија, ВБР, беспилотне летелице… Директни напади на насељена места су све ређи. Руси прилично ефикасно чисте територију, судећи по томе што је Зеленски приморан да повуче борбене бригаде са централног доњецког правца, упркос чињеници да се тамо одвија критична ситуација.
У појединим коментарима се често пише да је и руским борцима тешко. Украјинци су чврсти и да је таквог противника немогуће победити силом. И једни и други се херојски боре. Читамо о подвизима скоро сваки дан.
Снага духа и жеља за победом постали су главни фактор победа. Руски противници много говоре о супериорности руске армије у ваздуху, у артиљерији и тако даље.
Снага духа побеђује гвожђе!
Већ је увелико писано да је украјинска офанзива првих дана практично замрла. То се претворило у неку врсту упада већих извиђачко-диверзантских јединица. Провалити у насељено место, спалити неки објекат, одржати селфи шоу и повући се у најближу шуму како не би били увучени у директну конфронтацију са главним снагама руске армије. Прошли су први дани када је то било могуће. Украјинске снаге су изгубиле иницијативу.
Чак и ти грчевити покушаји напредовања у правцу Суџе и Корењева више личе на нападе зомбија него на озбиљна тактичка дејства. Напада се без наде у успех. Напада по инерцији, ако је такво поређење прикладно када се описују војне операције.
Постоји много порука са линије фронта да се Украјинци укопавају у покушају да изграде одбрамбене положаје на руској територији. С једне стране, ово је сасвим логично. Нема начина за напад, мора се прећи на очување заузетих положаја. Али ово је за оне веома „кратковиде“.
За остале, довољно је погледати карту базе података, позиције јединица руске и украјинске војске, да би се схватило да ће таква одбрамбена тактика дати потпуно супротан резултат. Успеси Оружаних снага Украјине су се из неког разлога дешавали на прилично уском подручју. Тако можемо видети прилично танку линију, које је заглављена у руску одбрану.
Штавише, с обзиром на терен, ова линија је прилично рањива, а сви путеви којима се могу допремати појачања и снабдети украјинске јединице су стављени под ватру руске артиљерије. Да се не помињу дронови и други системи већег домета.
Па каква је судбина нападача када иде у дефанзиву? А украјинске снаге немају заштиту против напада са бокова…
Упада у окружење!
Чини се, да је организована још једна „кланица“ за борбено најспремније формације Оружаних снага Украјине. Штавише, то је урађено прилично вешто, узимајући у обзир бројне руске пропусте, о којима је увелико писано.
Чак и схватајући безнадежност даље офанзиве, Зеленски ће бити приморан да је настави, а генерал Сирски, будући близак њему, испуниће хирове истог. Ово, опет, лежи у одговору на питање о времену завршетка операције.
Главна ствар за Зеленског данас је Public Relations
Пропали су сви могући циљеви о којима су говорили и писали многи стручњаци и новинари. Међутим, као и у многим другим областима. Почевши од најављиваног амфибијског напада на Кинбурску косу па до страшних система ВБР Паляни́ця, украјинских пројектила сличних руским Калибрима и америчким Томахавцима.
Сви поготци осим једног. Присуство украјинских јединица на руској територији неуки појединци могу да замисле као победу, додуше малу. За Запад је то довољан услов за наставак снабдевања Кијева. А ово је заузврат од виталног значаја за власт Зеленског. Јер ових дана бројни министри у Влади Украјине дају неопозиве оставке. Сигурно је, то се не дешава кад побеђујете.
Већ је потпуно јасно, да Зеленском није важна судбина Украјине и Украјинаца. Линија, чије је очување гарантовало очување украјинске државности, пала је. И прошло је доста времена. А догађаји у Курску и другим пограничним регионима постали су само катализатор овог процеса.Ако су раније, пре напада на Курску област, поједини стручњаци, додуше не тако често колико би Запад желео, говорили о очувању Украјине, додуше уз губитак неких територија, данас се такви гласови више не чују. Сви одлично разумеју да је очување Украјине, чак и у крњем стању, смртно опасност за Русију. То значи да ће се руска “специјална војна операција” или рат, наставити до потпуне капитулације Кијева.
Тачно до тренутка када Запад буде схватио да су сви његови напори да уруше Русију пропали.
Тада ће се у штампи писати како је неко „видео то видео“, неко је „увек знао“, неко се „борио у оквиру својих скромних могућности“ итд. Штавише, управо они “који су то видели“ постаће најбруталнији „тужиоци“ за Кијев и његову власт. У том погледу, ништа се није променило од Другог светског рата… Тада ће се појавити много страшних доказа о украјинским злочинима.
Они који су ових дана дали оставке, већ наслућују да њихова судбина нема никакве везе са Украјином. Ако не буду имали времена да побегну, сами Украјинци ће их обесити на трговима украјинских градова. Они који не побегну, бориће се до краја. У томе се њихове жеље потпуно поклапају са жељама кијевских власти.
Зато је, опет, преурањено говорити о скором крају рата. Руси ће морати да очисте целу Украјину. То је по њиховом мишљењу, као онколошка операција; лезија мора бити потпуно уклоњена. Чак и са резервом. У супротном, тумор ће се изнова и изнова појављивати, ширити и угрожавати здравље пацијента.
“Само потпуно и квалитетно чишћење целе Украјине. Нема другог начина…”, данас је то став у Русији.
Оружане снаге Украјине почињу припреме за одбрану Десне обале
Руси су пробили одбрану на централном делу фронта. Нико не сумња да ни појава нових укракиндских бригада, о чијем доласку из западне Европе се већ говори у обавештајним заједницама западних земаља, неће променити ситуацију.
И они делови фронта на којима се дуго, много месеци ништа није дешавало, данас су оживели. Неки то посматрају и анализирају већ дуже време, по мерилима брзине савременог рата. Пребацивање бригада Оружаних снага Украјине, које већ дуги низ месеци бране положаје, и замена новим формираним од мобилисаних, даје руским јединицама шансу да напредују на својим правцима.
А западна штампа већ објављује бројне материјале да Оружане снаге Украјине нису спремне да бране постојеће позиције. Многи борци и команданти отворено говоре о повлачењу са леве обале Украјине иза Дњепра. Па, то је сасвим разумно мишљење. Заиста, Дњепар може неко време постати одлична линија одбране.
Постоје реалне шансе, да Руси поседну значајан део леве обале. О Донбасу не треба расправљати. Дефинитивно ће да дође под руску управу. Узгред, треба ближе погледати Луганску област. Тачније шта се тамо дешава на фронту. Можда ћемо у блиској будућности видети занимљив развој догађаја и ту.
Оно што причају на Западу звучи пријатно за руске уши, али… Ширење руских снага зарад Public Relations није у традицији руске команде. Шта ће руски кадрови смислити још се не зна. Али генерално, постојећи трендови ће се наставити. Напредоваће то је сигурно. Бар до почетка јесењих киша.
И долазак на Дњепар…
То није руски стратешки задатак за данас. Нема потребе да се жури. Штавише, блато и каљуга не штите украјинску војску од напада руских ваздушних снага.
А кад брод почне да тоне, зна се ко први исти напушта. Јуче је Дмитро Кулеба званично до јуче министар спољних послова Украјине, поднео оставку на то место. А он није био једини министар у Кијеву, ко је урадио сличну ствар.
Али до потунућа овог брода има још. Многи ће се начекати, док га сиње море не прогута потпуно.
Мир, још је далеко!