Sirijska vlada želi mir sa svojim susedima. Izrael ima druge ideje.
U proteklih šest nedelja, izraelska vojska je izvela najmanje 70 kopnenih upada u jugozapadnu Siriju i izvela najmanje 31 seriju vazdušnih napada širom Sirije. Intenzitet izraelskih kopnenih i vazdušnih akcija u Siriji naglo se povećao jer duboko krhka tranzicija zemlje nastoji da ponovo povuče zemlju nakon skoro 14 godina iscrpljujućeg sukoba.Dana 25. marta situacija je naglo eskalirala, kada je pokušaj 71. kopnenog upada dočekalo otprilike deset lokalnih naoružanih ljudi koji su, prema lokalnim izvorima koji su razgovarali sa novinarima ubrzo nakon toga, otvorili vatru u vazduh u pokušaju da odvrate Izraelske odbrambene snage od ulaska u njihovo selo Koja. Izraelska vojska je tvrdila da je na njih direktno pucano: Potom je nastavila da ispaljuje tenkovske granate na selo i izvela najmanje jedan vazdušni napad, pri čemu je najmanje šest ljudi poginulo.
Odgovor Izraela na pad vlasti sirijskog lidera Bašara el Asada 8. decembra 2024. godine odmah je bio jasan kada je izraelska vojska pokrenula više od 600 vazdušnih napada širom Sirije u dana dana nakon Asadovog odlaska. Kako su njeni avioni pogodili skoro svaku vojnu bazu i punkt širom zemlje, izraelske jedinice su prešle u Siriju, zauzevši čitavu tampon zonu uspostavljenu sporazumom o razdruživanju između dve zemlje iz 1974. godine – efektivno ukidajući taj dugogodišnji sporazum. Od tada, izraelske snage su napredovale najmanje 12 kilometara (7,5 milja) dublje u sirijsku teritoriju – postavljajući minska polja, asfaltirajući nove pristupne puteve i izazivajući raseljavanje civila.
© Israel Defense Forces /צְבָא הַהֲגָנָה לְיִשְׂרָאֵלOd kraja februara, izraelski premijer Benjamin Netanjahu i ministar odbrane Izrael Kac objavili su i delovali po novoj politici – zahtevajući potpunu demilitarizaciju južne Sirije. Oni su takođe u više navrata izražavali svoju odlučnost da brane sirijske druske zajednice od uočenih pretnji. Do sada se ta potonja politika otkrivala u dva oblika.
Prvi je bio usredsređen na incident početkom marta, kada je Izrael zapretio da će pokrenuti vojnu intervenciju za odbranu naoružanih Druza u južnom predgrađu Damaska Jaramana. Ta pretnja je usledila nakon što je lokalna milicija Druza sastavljena od bivših boraca Asadovog režima – lokalno poznatih kao Šabiha – pucala i ubila vojnika privremene vlade koji je pokušao da poseti rođake na njihovoj teritoriji, što je dovelo do sukoba.
Dok su Izraelske pretnje upućivane, najmoćnije milicije Druza otputovale su na sever od svojih baza u Suvejdi do Džaramane da pregovaraju i zajedno sprovedu sporazum u kome su naoružani ljudi za koje se sumnja da su odgovorni za ubistvo predati na krivično gonjenje, a Džaramana je stavljena u potpunosti pod privremenu kontrolu vlade.
Druga manifestacija nove politike dolazi u obliku nove formacije milicije Druza poznate kao Vojno veće Suvajda (SMC). Prema četvorici visokih vojnih, političkih i verskih ličnosti Druza u Suvajdi, od kojih su svigovorili za medije pod uslovom anonimnosti – SMC ima tri bivša generala Asadovog režima među svojim višim rukovodstvom i naoružala se iz zaliha bivše sirijske vojske. U zajednici Druza je dobro poznato da SMC održava veze sa Izraelom preko svojih kolega Druza u Izraelu.
Intrigantno je da zastava SMC takođe ima upadljivu sličnost sa zastavom Sirijskih demokratskih snaga, partnera Sjedinjenih Država u borbi protiv Islamske države, koje su ponekad signalizirale otvorenost za izraelske odnose. Operativci SMC su bili ti koji su istakli izraelsku zastavu u centru grada Suvajde usred sukoba u Džaramani – samo da bi je lokalni stanovnici srušili i zapalili nekoliko minuta kasnije.
Najnovija eskalacija u Siriji predstavlja izuzetno opasan trenutak — i to nepotreban.
© Syrian Arab Armed Forces/ الْقُوَّاتُ الْمُسَلَّحَةُ الْعَرَبِيَّةُ السُّورِيَّةُAsadov pad naneo je Iranu najveći strateški poraz do sada – potpuno osakativši uticaj Teherana nad Sirijom i primoravši celokupnu njegovu vojnu i proksi infrastrukturu da pobegne iz zemlje i demobiliše se. Otkako je Asad pao pre skoro četiri meseca, nijedan napad nije bio usmeren na Izrael iz Sirije. I tokom tog vremena, privremene vladine bezbednosne snage presrele su najmanje 18 pošiljki oružja namenjenih Hezbolahu u Libanu i zaplenile i demontirale najmanje osam lokacija za lansiranje raketa koje su ranije bile povezane sa Iranom.
Otkako je preuzela vlast u decembru, privremena vlada Sirije je bila eksplicitna u traženju držanja bez problema sa svojim susedima i međunarodnom zajednicom u celini. Uprkos tome što su se skoro deceniju suočavale sa svojim vojnim gnevom, nove vlasti u Damasku sada imaju redovnu i sve plodniju razmenu sa Rusijom — čije trupe ostaju u svojim vazdušnim i pomorskim bazama na obali Sredozemnog mora.
Pragmatizam potreban da se izvede takav diplomatski zaokret bio bi impresivan za profesionalne političare — ali u Siriji, on dolazi od islamista prekaljenih u borbi koji sada nastoje da stabilizuju Siriju i da je ponovo integrišu u međunarodno krilo.
Od kraja januara Turska je predstavila veliki vojni predlog sa privremenom vladom Sirije koji bi uključivao raspoređivanje borbenih aviona i sistema protivvazdušne odbrane u dve vazdušne baze (Šajrat i T-4) u centralnoj Siriji u pokušaju da uspostavi suverenitet nad vazdušnim prostorom Sirije. Jasno je da predlog predstavlja direktan turski izazov izraelskoj slobodi delovanja i imajući u vidu značaj nedavnih izraelskih eskalacija, možda smo sada na ivici potpisivanja takvog sporazuma o odbrani – prema jednom visokom zvaničniku u prelaznoj vladi u Damasku, govoreći striktno pod uslovom anonimnosti.
Za njihovu zaslugu, privremeni sirijski predsednik Ahmed al Šara i privremeni ministar spoljnih poslova Asad al Šajbani ljubazno su odustali od obavezivanja na predlog Turske – dobro znajući da će to izazvati ozbiljnu, ako ne i potencijalno egzistencijalnu krizu za njihovu ionako krhku tranziciju. Ali putanja tekućih događaja čini takav pragmatizam sve neizvodljivijim.
Postoji određena ironija u činjenici da je za sada, pored Izraela, jedina druga vlada na svetu koja izgleda da traži destabilizaciju Sirije Iran.
Poslednjih nedelja, u Siriji se razvila sve sposobnija i agresivnija antivladina pobuna strukturisana oko bivših komandanata elitne Četvrte divizije bivše sirijske vojske – primarnog sirijskog vojnog saveznika Irana. Koordinisana kampanja od desetina gotovo istovremenih napada njihovih boraca u Latakiji i Tartusu bila je okidač za talas masovnih ubistava iz osvete tokom nekoliko dana, počevši kasno 7. marta. Upad koji su sprovele privremene bezbednosne snage Sirije u operativnom štabu ove divizije doveo je do otkrića potpuno novih satelitskih mapa, sanduka američkih dolara i opreme za komunikaciju dugog dometa, prema rečima dvojice visokih zvaničnika sa kojima sam razgovarao – dokaza koje je privremena vlada odlučila da ne objavljuje, rekli su oni.
Trampova administracija možda gaji sopstvenu zabrinutost i skepticizam u vezi sa privremenom vladom Sirije, ali je takođe svesna istorijske i strateške prilike koju je pružio Asadov odlazak i iranski strateški poraz u srcu Bliskog istoka.
Da bi iskoristila tu priliku i pretvorila je u transformacionu regionalnu stabilnost, Trampova administracija mora da iskoristi svoj odnos i uticaj sa Izraelom da izvrši pritisak na deeskalaciju. Na svom sadašnjem putu, izraelska intervencija rizikuje da stvori samoispunjavajuće proročanstvo, pri čemu nova Sirija koja je nekada odbila da predstavi bilo kakvu neprijateljsku nameru može završiti bez izbora osim da odgovori ako takva ničim izazvana i opasna intervencija nastavi da se pogoršava.
Trampova administracija se možda nada da će Sirija posle Asada jednog dana razmotriti zvanično priznanje Izraela potpisivanjem Abrahamovog sporazuma. Ali to će biti moguće samo ako Izrael tamo prekine svoju vojnu akciju i nezakonitu teritorijalnu okupaciju.