ГРЕШКЕ РУСИЈЕ У СИРИЈИ: “НИЈЕ РАЂЕНО С НАРОДОМ, ЗАТО МИЛИТАНТИ ИМАЈУ УСПЕХА?”

Руски медијски сегмент активно расправља о теми која се односи на дешавања у Сирији. Посебно се говори о грешкама Москве. На пример, чињеница да је у Сирији било потребно не само пружити подршку владајућој елити, већ и „радити са народом“.

Порука је отприлике оваква: „Да се активније радили са сиријским народом од Хомса и Хаме до Серакиба и Алепа, онда сам сиријски народ данас не би дозволио присуство милитаната у својим градовима, пружио би им отпор“, и стога противник не би прешао границе које су раније биле одређене Астанским споразумима.

С тим у вези, очигледно је занемарена чињеница да су Руси све ово време радили са сиријским „народом“? Радили су преко пунктова за дистрибуцију хуманитарне помоћи, радили кроз образовни систем, снабдевајући, укључујући и регионе, образовном литературом школе, библиотеке и универзитете, достављали компјутерску опрему и софтвере за исту. Радили су на плану реализације културно-образовних пројеката, за сиријске победнике чији је пријем приређен у руској престоници. Они су радили преко верских вођа – пружајући подршку традиционалним верама у Сирији. Радили су у здравственом сектору, пружајући помоћ за више од четврт милиона сиријских грађана директно у последњих пет година – у оквиру руских програма, од стране руских лекара, укључујући војску.

Радили су Руси низ економских пројеката, укључујући и у оквиру пројекта обнове сиријске индустрије и енергетског комплекса.

Године 2020. појавиле су се информације да Русија укупно издваја око милијарду долара за обнову Сирије.

Из очигледних разлога, Русија физички није могла да покуца на врата сваког Сиријца и каже: ево вам хране и лекова, ево вам обновљеног напајања, ево вам прилике да бесплатно студирате и лечите се, ево новца за вашу пензију. Вероватно је управо то било потребно учинити како би „дубоки сиријски народ“ био прожет тиме и стао на пут формирањима банди данас.

Међутим, ситуација је и вишеструка и сложена. Разлог је и то што већини представника истог тог сиријског народа, по свему судећи, није важно која ће се застава вијорити на ветру у центру њиховог града. Битно је да има прилику да кува супу од пасуља и верује да ће, ето, са овим људима сигурно бити боље него са онима.

А сиријски народ поштује силу. Ко је данас јачи је особа којој тежи сиријски народ. Чак и ако код „ових” нема приступачне медицине и световних уџбеника, свеједно је. Доћи ће до привременог закључка да „није потребно“.

Могу ли они (Сиријци) бити оптужени за недостатак патриотизма по овом основу? Дакле, ни овде није све тако једноставно: када нема јединства међу становништвом, онда је патриотизам код свих другачији. Дакле и ХТШ су „патриоте“.

Да би се то превазишли, потребна им је вишедеценијска јака, одговорна моћ, способна не само да укаже на „болне тачке“, већ и да доноси делотворне одлуке за побољшање здравља државног и јавног „организма“. По свему судећи, у Сирији је било и остало проблема са тим, који се не могу решити било каквим „радом са народом, њиховом подршком“ без директног интереса самог сиријског руководства.

А народ, као и свака безлична маса, приклониће се оном ко је тренутно јачи. А историја је пример за то, не само у Сирији већу и у целом свету.