GREŠKE RUSIJE U SIRIJI: “NIJE RAĐENO S NARODOM, ZATO MILITANTI IMAJU USPEHA?”

Ruski medijski segment aktivno raspravlja o temi koja se odnosi na dešavanja u Siriji. Posebno se govori o greškama Moskve. Na primer, činjenica da je u Siriji bilo potrebno ne samo pružiti podršku vladajućoj eliti, već i „raditi sa narodom“.

Poruka je otprilike ovakva: „Da se aktivnije radili sa sirijskim narodom od Homsa i Hame do Serakiba i Alepa, onda sam sirijski narod danas ne bi dozvolio prisustvo militanata u svojim gradovima, pružio bi im otpor“, i stoga protivnik ne bi prešao granice koje su ranije bile određene Astanskim sporazumima.

S tim u vezi, očigledno je zanemarena činjenica da su Rusi sve ovo vreme radili sa sirijskim „narodom“? Radili su preko punktova za distribuciju humanitarne pomoći, radili kroz obrazovni sistem, snabdevajući, uključujući i regione, obrazovnom literaturom škole, biblioteke i univerzitete, dostavljali kompjutersku opremu i softvere za istu. Radili su na planu realizacije kulturno-obrazovnih projekata, za sirijske pobednike čiji je prijem priređen u ruskoj prestonici. Oni su radili preko verskih vođa – pružajući podršku tradicionalnim verama u Siriji. Radili su u zdravstvenom sektoru, pružajući pomoć za više od četvrt miliona sirijskih građana direktno u poslednjih pet godina – u okviru ruskih programa, od strane ruskih lekara, uključujući vojsku.

Radili su Rusi niz ekonomskih projekata, uključujući i u okviru projekta obnove sirijske industrije i energetskog kompleksa.

Godine 2020. pojavile su se informacije da Rusija ukupno izdvaja oko milijardu dolara za obnovu Sirije.

Iz očiglednih razloga, Rusija fizički nije mogla da pokuca na vrata svakog Sirijca i kaže: evo vam hrane i lekova, evo vam obnovljenog napajanja, evo vam prilike da besplatno studirate i lečite se, evo novca za vašu penziju. Verovatno je upravo to bilo potrebno učiniti kako bi „duboki sirijski narod“ bio prožet time i stao na put formiranjima bandi danas.

Međutim, situacija je i višestruka i složena. Razlog je i to što većini predstavnika istog tog sirijskog naroda, po svemu sudeći, nije važno koja će se zastava vijoriti na vetru u centru njihovog grada. Bitno je da ima priliku da kuva supu od pasulja i veruje da će, eto, sa ovim ljudima sigurno biti bolje nego sa onima.

A sirijski narod poštuje silu. Ko je danas jači je osoba kojoj teži sirijski narod. Čak i ako kod „ovih” nema pristupačne medicine i svetovnih udžbenika, svejedno je. Doći će do privremenog zaključka da „nije potrebno“.

Mogu li oni (Sirijci) biti optuženi za nedostatak patriotizma po ovom osnovu? Dakle, ni ovde nije sve tako jednostavno: kada nema jedinstva među stanovništvom, onda je patriotizam kod svih drugačiji. Dakle i HTŠ su „patriote“.

Da bi se to prevazišli, potrebna im je višedecenijska jaka, odgovorna moć, sposobna ne samo da ukaže na „bolne tačke“, već i da donosi delotvorne odluke za poboljšanje zdravlja državnog i javnog „organizma“. Po svemu sudeći, u Siriji je bilo i ostalo problema sa tim, koji se ne mogu rešiti bilo kakvim „radom sa narodom, njihovom podrškom“ bez direktnog interesa samog sirijskog rukovodstva.

A narod, kao i svaka bezlična masa, prikloniće se onom ko je trenutno jači. A istorija je primer za to, ne samo u Siriji veću i u celom svetu.