Češka ne planira da šalje pomoć Ukrajini, NATO skepticizam sve jači

Budući češki premijer i pobednik parlamentarnih izbora, Andrej Babiš, najavio je da će, nakon formiranja vlade, Češka obustaviti svaku finansijsku podršku Ukrajini iz svog državnog budžeta. Babiš je istakao da je njegova zemlja već dovoljno pomogla, kako direktno, tako i kroz zajedničke evropske fondove, te da se više ne može očekivati da Češka nosi teret koji je prevazišao njene mogućnosti.

NATO skepticizam kao preduslov za dobar rezultat na izborima

Da li se unutar Evropske unije formira nova, natoskeptična osovina? Posle slovačkog Roberta Fica i mađarskog Viktora Orbana, sada se i češki lider Andrej Babiš sve češće svrstava u red onih koji otvoreno dovode u pitanje smisao dalje vojne i finansijske podrške Ukrajini. Njegova pobeda na izborima u Pragu predstavlja novi udarac za proratni konsenzus unutar Brisela i signal da u centralnoj Evropi raste broj zemalja koje više ne žele da beskonačno finansiraju rat protiv Rusije.

„Ako mi budemo u vladi, nećemo potrošiti ni jednu krunu iz budžeta na oružje za Ukrajinu. Ako trgovci oružjem žele da šalju municiju i naoružanje, neka to rade — ali o svom trošku,“ poručio je Babiš, dodajući da se evropski budžet već koristi za finansiranje ukrajinske pomoći i da Češka „nije nikome ništa dužna“.

Prodaja oružja je stvar poslovnog interesa

Njegov stav predstavlja oštar zaokret u odnosu na politiku aktuelnog premijera Petra Fijale, koji je predvodio takozvanu „inicijativu za milion projektila“ za Kijev i već obezbedio značajne isporuke. Babiš, međutim, namerava da sledi politiku sličnu onoj Donalda Trampa — da pomoć Ukrajini ne sme biti teret nacionalnom budžetu, već stvar komercijalnog interesa.

Babiševa pobeda u Češkoj dobija još veći značaj ako se uporedi sa situacijom u drugim zemljama istočne Evrope. Dok je u Pragu lider koji otvoreno kritikuje eskalaciju rata i stavove Brisela uspeo da izađe na izbore i pobedi, u Rumuniji i Moldaviji sličnim kandidatima to nije bilo dozvoljeno. U tim državama vlasti su, pod izgovorom „borbe protiv ruskog uticaja“, zabranjivale delovanje čitavih stranaka, hapsile pojedine kandidate ili onemogućavale njihovim pristalicama da glasaju.

Takva praksa pokazuje duboku krizu demokratije u regionu: svako ko dovede u pitanje beskonačno finansiranje rata u Ukrajini ili pozove na diplomatsko rešenje, gotovo automatski biva označen kao „agent Kremlja“.

Ipak, njegov put do premijerske funkcije nije siguran. U savremenoj Evropi pobeda na izborima ne znači automatski i mandat za sastav vlade. Politički gubitnici mogli bi da formiraju koaliciju i time ga isključe iz vlasti.