Крај једне ере
Овај потез означио је последњу фазу повлачења француских трупа из Сенегала, након што су у марту и мају предате базе Марешал, Сент Егзипери, Контр Амирал Проте и Руфиск. Процес је спроведен у складу са споразумом из 2012. године и одлуком заједничке комисије од маја ове године.
Сенегалски председник Басиру Диомаје Феј још прошле године најавио је да ће захтевати повлачење страних трупа, истичући да је „суверенитет неспојив са сталним војним базама“. Иако је Феј, за разлику од војних хунти у Малију, Буркини Фасо и Нигеру, остао отворен за сарадњу са Француском, његова влада инсистирала је на редефинисању односа – укључујући и захтев за извињење за злочине из колонијалног периода.
Шира регионална тенденција
Повлачење из Сенегала део је ширег француског повлачења из Африке, где је Париз последњих година изгубио неколико кључних упоришта:
- Мали, Буркина Фасо и Нигер – протерали француске трупе након пучева, окренувши се Русији.
- Чад – прекинуо одбрамбени пакт 2024. године.
- Обала Слоноваче – база предата у фебруару 2025.
- Габон и Централноафричка Република – смањено присуство или прелазак на „заједничке кампове“.
Једино трајно упориште Француске на континенту остаје Џибути, где ће око 1.500 војника наставити да делује као регионални центар за обуку и антитероризам.
Шта долази после?
Француска наглашава да не напушта Африку, већ међународни форум за одбрану и безбедност.
„Од сада ћемо се фокусирати на обуку, размену обавештајних података и циљану подршку на захтев партнера“, рекао је генерал Јани.
Сенегал, с друге стране, истиче да жели да ојача своју војну аутономију, али остаје отворен за сарадњу – укључујући и потенцијалне заједничке вежбе са Француском.