На северу Гватемале налази се тропска прашума Ел Петен. Ова џунгла у срцу Средње Америке простире се од мексичке државе Чијапас до границе са Белизеом, површином која премашује 30 000 квадратних километара.
Ел Петен је драгуљ прошлости, једно од најзначајнијих подручја археолошких истраживања у читавој Латинској Америци.
У бујној тропској вегетацији сакривен је Тикал – град који је некада био престоница цивилизације Маја.
Најпознатија од древних цивилизација претколумбовске Америке позната је по својим величанственим градовима, уметности, архитектури, религији, али и по календару, математици, астрономији.
Маје су биле у стању да прецизно изражавају своје мисли. Њихово писмо је било јединствено у Америци, јер је било фонетско.
Најважнији чинилац у религиозном животу био је календар који је служио за предсказивање сваковрсних будућих збивања.
Његово проучавање је показало да су Маје били упућене у кретање свих видљивих планета и да су делили зодијак у низ сазвежђа која се нису много разликовала од наших.
У митолошке сврхе били су у стању да оперишу временским раздобљима која су захватала милионе година.
ХРАМОВИ МОЋИ
Тикал је најупечатљивије сведочанство велике културе мистериозне цивилизације. Из зелених прашума уздижу се величанствене грађевине.
Од преко 3000 грађевина, колико их има у Тикалу, архитектонски су најупечатљивија здања шест храмова у облику пирамида који достижу висине до 70 метара.
Први и други храм, познати као Храм џиновског јагуара (подигнут 695. године н.е.) и Храм маски (705. година н.е.) налазе се на великом градском тргу у самом центру Тикала.
Трећи храм је, верује се, саграђен 810. године.
Највећи храм у Тикалу, Храм четири, висок је преко 70 метара. Овај храм слави владавину Јикин Чан Kавила и натпис на његовом светилишту помиње 741. годину.
Једини храм у коме није пронађен гроб неког владара је Пети храм изграђен 750. године.
Храм натписа или шести храм потиче из 766. године.
У граду су пронађени остаци краљевских палата, мања светилишта, камене рељефне стеле са декорацијама и епитафима, украсне маске, жртвени олтари.
Откривено је и седам игралишта за игру лоптом која је имала религијски значај у средњоамеричким цивилизацијама.
Тикал на језику Маја значи ”Извор воде”.
Тикал је био један од најзначајнијих културних центара цивилизације, један од највећих градова, у једном периоду политички, економски и војнички центар Маја.
Стамбени простор Тикала је покривао површину од 60 квадратних километара. Процењује се да је овде некада становало више од 100 000 људи.
Иако су неки споменици у Тикалу изграђени још у 4. веку п.н.е., овај мегалополис претколумбовске Америке је врхунац свог политичког и економског развоја достигао у класичном периоду мајанске цивилизације, између 200-те и 850. године н.е.
Чини се да је цивилизација Маја по свом карактеру нагињала сепаратизму. Подигнуто је више великих градова, али евиденција о њиховом удруживању постоји једино за кратко раздобље од четвртог до седмог века.
Као што је у Античкој Грчкој постојао ривалитет између Атине и Спарте, пре свих, тако је и Тикал током своје историје, вероватно, у једном тренутку био покорен од цивилизације Теотиуакан, а пауза у подизању грађевина током седмог века, тумачи се ранијим поразом у борби са Мајама из града Каракол, древном насеобином чији се остаци налазе у дистрикту Кајо, у Белизеу.
Иако нису успевали да постигну трајније политичко и војно јединство, Маје су последњи народ који су шпански освајачи покорили, али великих градова попут Тикала, одавно није било.
ТЕОРИЈЕ О ЕГЗОДУСУ МАЈА
Иако је народ опстао, цивилизација Маја је пропала крајем 10. века. Више нису подизани споменици,а градови су, сасвим, препуштени прашуми.
Последњи споменик у Тикалу је подигнут 879. године.
Престанак грађевинске активности био је праћен смањењем броја становника до потпуног напуштања града у срцу џунгле крајем 10. века.
Шта је натерало маје да напусте град велелепних храмова и раскошних палата. О егзодусу Маја формулисане су бројне теорије, али ниједна није имала довољно поузданих основа да би била прихваћена као званична верзија догађаја.
На подручју Гватемале налази се тридесет и седам вулкана. Уздуж планинског ланца који пролази кроз ову земљу, налази се граница између карипске и северноамеричке тектонске плоче.
Овај расед између плоча је одговоран за многе разорне потресе у историји Гватемале, укључујући и онај који се десио 1976. године, када је страдало више од 25 хиљада људи.
Испитивањем ископина на археолошком налазишту, одбачена је, међутим, могућност, да се у Тикалу, насељеном Мајама, догодио земљотрес.
Теорије да су мајански градови били напуштени због непријатељске најезде, или сељачке буне, нису доказане.
Као ни она фантастична хипотеза да су Маје напустиле своје градове, укрцавши се у свемирске бродове и запутивши се на друге планете.
”КАП КОЈА ЈЕ ПРЕЛИЛА ЧАШУ”
Можда најближа истини је теорија да је у граду избила епидемија која је десетковала становништво.
Истраживачи су анализирали талог из резеровара у древном граду и пронађени су трагови токсичних загађивача који су воду у Тикалу учинили неприкладном за пиће.
Анализа днк који се још увек налази у древном блату, открила је трагове две различите врсте цијанобактерија, плавозелених алги у цистернама.
Докази упућују на то да су ови организми постојали неко време у резервоарима у доба Тикала.
Међутим, ове плавозелене алге цветају током суше која се догодила пре него што су становници напустили град.
Цијанобактерије нису биле једини извор токсичности у води.
Анализа је такође открила висок ниво живе у седиментима. Након што су из природне околине изузели потенцијалне изворе загађења живом, истраживачи су схватили да су за присуство живе у води, биле криве саме Маје.
Боја је била важна у древном мајанском свету, користили су је у својим цртежима,.
На пример, црвеном бојом су бојили гипс, који су касније користили приликом сахрана.
Како би добили различите нијансе, маје су боје комбиновали са гвожђе оксидом. Један од састојака који су користили у њиховим бојама, био је цинабарит, најчешћи минерал живе, токсичан за људе који дођу у контакт са њим.
Можда су маје и знале да је минерал отрован, али нису могли да схвате да кишница временом спира токсичне материје које су касније завршиле у резервоарима за пијаћу воду.
Могуће је да су становници Тикала конзумирали храну контаминирану живом при сваком оброку.
Имале су Маје проблем са сушама и загађењима, али и недостатак свеже воде за пиће је вероватно била ”кап која је прелила чашу”.
”БЕЛИ” ЉУДИ ОТКРИВАЈУ ”ИЗГУБЉЕНИ ГРАД”
Област храмова у прашуми Гватемале поново је откривена сасвим случајно. Године 1695. неколико људи под вођством оца Андреаса Де Авендана, који су залутали у мочварном и трновитом густишу подручја Петен, наишли су на многобројне рушевине и остатке зидова обраслих густим растињем.
Бели људи су поново открили град који је сведочио о цивилизацији којој су се и шпански освајачи дивили и коју су дефинитивно угасили две године касније.
Коначним падом последњег града Маја, изграђеног дубоко у прашуму Петен Ице, 1697. године Маје су као независтан народ избрисани из историје.
ЛЕГЕНДА O ”ИЗГУБЉЕНОМ ГРАДУ” ЖИВИ
Иако је прошло више од миленијума од како су житељи Тикала напустили свети град, још увек се у његовој близини празнују типичне мајанске светковине и ритуали.
У време сунчеве дугодневнице и равнодневнице и данас се ту окупљају домороци из овог краја.
Област националног парка Тикал, сматра се светском баштином под заштитом УНЕСКО –а. Тикал је благо светске културе као споменик и археолошко налазиште, али и резерват природе.
Егзотичне тропске врсте дрвећа, попут џиновског капока, светог стабла Маја и различитих представника животињског света који лутају овим парком, попут краља гватемалске прашуме – јагуара, у чију част су Маје подизале храмове, као и грађевине што пркосе зубу времена, сведоче о народу који је живео у прашуми ЕЛ ПЕТЕН