Данко Боројевић
Јуна 1949. године армија САД одлучила је да се приступи развоју новог средњег тенка
на бази шасије средњег тенка Т-42, лаког Т-41 (касније М-41) и тешког Т-43 (касније
означен М-103). Међутим, по избијању рата у Кореји, средњи тенк није био финализован и спреман за производњу, а потребе за борбено ефикаснијим тенком су биле ургентне.
Требало је доћи до бољег тенка од већ упућених на ратиште М-26 першинг и М-46 патон- I, па је нађено хибридно решење да се комбинује оклопно тело тенка М-46А1 са куполом тенка у развоју Т-42.
Одлучено је да се приступи производњи без потпуно испитане процедуре и
верификације пројекта на полигонским тестовима, које су иначе прошли оклопно тело
патона-I и купола Т-42 (пречник венца котрљаче је проширен на 185 цм), а купола
првобитно намењена за тај тенк (Т-48) није још била развијена. Тако је настао тенк М-47 спајањем две компатибилне различите конструкције. Купола Т-48 је развијана и даље, када се приступило њеној стандарнизацији под ознаком М-48, која је дата и наредном тенку М-48 патон-III (од 1952. године). Одмах по увођењу у наоружање 1951. године, већ на пробним полигонима, уочени су недостаци новог модела М-47. Грешака је било толико да је на полигону за испитивање направљена ремонтна радионица, величине фабрике, за отклањање кварова. Основни недостаци тенка М-47 били су: велика силуета, велика маса, смањење могућности проходности, непоузданост, неекономичност, бензински мотор и худраулична трансмисија су били подложни кваровима, које је могла отклањати једино радионица.
Производња тенкова М-47 преузета је од две компаније: Детроит Танк Плант, који је
произвео 3440 тенкова до новембра 1953. године, и Америкен Локомотив Компани, која је произвела више од 5000 возила. Укупно је произведено 8676 тенкова М-47, али они нису упућивани на корејско ратиште. Када је априла 1952. године почела производња тенкова М-48, тенкови М-47 су постепено излазили из наоружања америчке армије и у већем броју уступани својим савезницима у НАТО, Југославији и неким другим земљама.
Тенк М-47 је конвенционалне конструкције, са возачем напред с лева, митраљесцем
напред здесна, централно постављеном куполом, у којој се налазе командир, нишанџија и пунилац.
Оклопно тело (осим пода и крова) тенка М-47 патон-II је изливено и састављено од три
секције заваривањем. Предњи део тенка је јединствен одливак, заварен на боковима са ливеним плочама. Плоче су различите дебљине – од 22,2 мм (кровна), 51мм (задња), 76 мм (предња) до 101,6 мм (горња).
Купола је од ливеног оклопа, веома издуженог облика нише на задњем делу, а споља је
смештен сандук за алат. Купола је на средини тела, мало померена напред. Дебљина
оклопа је 101,6 мм напред, са бока 63,5 мм, на задњој је страни 76,2 мм. Штит топа је
дебљине 114 мм.
Стандардно (основно) оруђе тенка је топ калибра 90 мм са изолученом цеви М-36
(модификовани модел М-3А1), са гасном кочницом и одводником барутних гасова,
затварач је вертикално-клинасти, полуаутоматски. Хидраулична кочница и повратник су хидраулично-опружног типа и обухватају цев топа у висини лежишта метка. Уређај за давање нагиба је електрохидрауличног типа са максималним нагибом 4о/с. Вертикално поље дејства је од -5 степени до +19 степени. Топ није стабилисан, купола се покреће ручно или електрохидраулично.
Неки примерци ових тенкова су имали топ Т-119Е1 или модернији, дужи топ М-41.
У боребеном комплету за топ су 71 једноделна граната и то: тренутно-фугасна или
темпирна (HE), панцирно-обележавајућа (АР-Т или АРС-Т), са димним пројектилом (WP), димно-обележавајућим (WP-T), поткалибарна (HАР-Т или HVAP-DS-T).
Различити типови чаура лаборисаних за муницију топа (М-19, М-19Б1 или Т-27) могли
су да се испаљују из топова цеви М-36 (М-3А1), Т-119Е1 и М-41, али нису смели да се
користе меци са чауром Т-24 (због дужег проширења и мањег конуса чауре) при гађању са цевима М-3А1. То је правило збрку посадама и техничкој служби у попуни тенкова са борбеним комплетом муниције. У испоруци комплета муниције за патоне ЈНА (1953-1958. год.), није дата поткалибарна муниција. Кумулативне нису ни постојале још неколико година, док у Југославији није произведен кумулативни метак М-74, пробојности 340 мм/90 степени или 150 ммм/60 степени. Живот цеви топа је 700 испаљених метака. Цев топа је имала цилиндрични одводник барутних гасова напред, а гасна кочница је испоручена у две верзије – крушкаста једнокоморна (као на тенку М-46) или у облику слова „Т“, а било је цеви и без гасне кочнице, само са цилиндричним ојачањем и два отвора са стране (блага улога кочнице).
Помоћно наоружање чини коаксијални (спрегнути) митраљез „браунинг“ 7,62 мм М-
1919А4Е1. Исти такав митраљез је уграђен и у предњу плочу тенка. На куполи је ПАМ
„браунинг“ 12,7 мм М-2ХБ. Уместо спрегнутог митраљеза 7,62 мм могао је да се усади
митраљез 12,7 мм (исти као ПАМ), али је у том случају борбени комплет за митраљезе био другачији. Тако би са два 7,62 мм имао 6500 метака и 440х12,7 мм, а са два 12,7 мм било би 1680х12,7 мм и 4125х7,62 мм. Код модификација тенкова М-47, када се код неких армија изоставио помоћник возача-митраљезац, комплет муниције био је знатно већи (3440х12,7 мм и 11500х7,62 мм). Са ПАМ 12,7 мм руковао је пунилац или командир тенка, пошто је митраљез монтиран на стожерско постоље испред и између улазних отвора ова два члана посаде.
М-47 патон-II није располагао са ИЦ нишанским уређајем за гађање ноћу. То су
уградиле неке армије приликом модернизације. Међутим, комплет нишанских уређаја и прибора за осматрање дању био је богатији од тадашњих тенкова. Поред тога, командир тенка је са свога места могао да нишани и гађа из топа и спрегнутог митраљеза, користећи своју нишанску справу и уређај за окретање куполе и покретање топа. На располагању командира био је перископ М-20 (М-20А1) или Т-35 са дурбином који су увећавали 1х, односно 6х. Исти нишански перископ је био и испред нишанџије, основна справа је стероскопски коинцидентни даљиномер М-12 (или Т-41), увећава 7,5х, са којим се мерила даљина од 500-5000 јарди. У склопу даљиномера је балистички даљинар Т-23Е1, који служи да се, због разлике у почетној брзини и врсти пројектила, заузме поправка табличног угла за муницију с којом се гађа. Уз ово је био уграђен и давач табличног угла (преносник елевације који је аутоматски подизао или спуштао цев, када би се претходно слика циља поклопила са одговарајућом стереоскопском скалом и заузео потребни подеок). Обука нишанџија на овоме тенку, због компликовасти нишанских уређаја, била је врло захтевна. Свакодневно је било потребно увежбавање нишанџије, у мерењу даљине и заузимању одговарајућег табличног угла по неколико десетина пута. За посредно гађање на располагању је била месна справа Т-21 и куполски угломер Т-24. Командир је на својој куполици имао пет призматичних прозорчића, од вишеслојног стакла кружно распоређених. Пунилац, возач и митраљезац имали су дневне перископе М-6 (са металним телом) или М-13 (М-13Б1) са пластичним телом (увећање 1х). За ноћну вожњу код возача се постављао ИЦ перископ М-19 или Т-41, са видном даљином од 50 – 60 м. За навођење куполе уграђен је електрохидраулични уређај са дворучним командним блоком нишанџије
и једноручним командира. Са истом ручицом могао је да се покреће топ по елевацији (од – 5 степени до +19 степени), брзина навођења куполе је износила 12о/с, а топа 4о с.
Нишанџија је могао да покреће топ и куполу и хидромеханичким ручним уређајем са
малим напрезањем.
Стандардни тенк М-47 патон-II покретан је бензинским мотором континентал,
четворотактним, са ваздухом хлађеним, 12-цилиндарским у распореду В-12/90 степени, модел АВ-1790-5А (АВ-1790-7 или АВ-1790-7Б), од 810 КС. Мотор је био велики
потрошач горива (око 700 л/100км или 70кг/мч), због чега је аутономија са капацитетом резервоара од 882 литре, била једва довољна да тенк пређе 130 км по путу у оптималним условима. Због проблема у доводу горива (двогрли карбуратори са струјањем смеше наниже), дешавало се да при стартовању мотор „пресиса“, услед чега нису непознати случајеви запаљења мотора (лакших пожара).
Хидромеханичка трансмисија у блоку алисон ЦД-850-4 (или 4А, 4Б) систем крос-драјв,
обједињује у конструкциону и кинематску целину јединственог блока: мењач степена
преноса, уређаје за управљање и кочење. Уграђен је хидродинамички преносник обртног момента мотора на мењач и даље на погонске точкове суперпонирањем снаге. У мењачу се остварују два степена преноса напред (нижи и виши) и степен задњег хода, без прекида тока снаге. Управљање тенком се обављало преко једноручне команде (џоистика), са којом се мењају степени преноса и окреће тенк помоћу троструког диференцијала. У сваком степену преноса је по један прорачунски полупречник заокрета. У неутралном положају ручице мењача, са померањем десно или лево до крајњег положаја, тенк се окреће на месту око вертикалне осе тенка, са једном гусеницом вукући напред а другом назад. Сличан систем је био примењен код першинга и код патона-I. Таква трансмисија је била корак напред у систему погона тенкова, и није захтевала посебно физичко напрезање возача, што је изражено код тенкова са механичким преносом.
У тенк је уграђен и помоћни двоцилиндарски, четворотактни бензински мотор, са
ваздушним хлађењем висконсин ТФТ снаге 13,6 КС, за покретање динамо-мотора за
напајање акумулатора када не ради главни мотор. Уз то тенк је опремљен са грејачем
посаде, који загрева унутрашњост тенка сагоревањем бензина (потрошња 0,5-1,0 л/ч). Са тим уређајем, због неадекватног решења вентилације и одвода сагорелих гасова дешавало се тровање посаде угљен-моноксидом.
Ходни део тенка са независним торзионим ослањањем састојао се од гусеничног
покретача са по 86 чланака (Т-80Е6 – метални или Т-84Е1 са гуменим облогама) ширине 590 мм, 2х6 пари потпорних удвојених точкова са гуменим обручима, водећих точкова (лењиваца) напред, компензационог потпорног (мањег) точка између задњег потпорног и погонског назубљеног точка. Прва два и задња два реда потпорних точкова су имали хидрауличне амортизере. Занимљиво је решено затезање гусенице, спајањем првог реда потпорних точкова са двокраком полугом балансира са лењивцима. Када би први точкови наишли на препреку и подизали се, лењивци су се померали напред и „шпановали“ гусеницу. Додатни задњи део гусенице је затезан компензационим точковима позади, тако да су ретки случајеви да се гусеница олабави толико да спадне, при заокрету или кретању по испресецаном земљишту.
Помоћна опрема имала је уређај за гашење пожара (3 фиксне и 2 преносне боце),
центрифугалне пумпе за избацивање воде, која у кишно време доспева у моторно-
трансмисионо одељење (покривка је решеткаста из одвојених челичних сегмената). Уређај за НХБ заштиту није био уграђен. За одржавање радио-везе уграђиване су краткоталасне радио-станице СЦР-508 или СЦР-528 од 30 вати (20,0 – 27,9 МХз), домета 16 км (свака је имала по 80 кристала, од којих су 10 подешени за радни положај). Други радио-уређај за везу са пешадијом и артиљеријом био је АН/ВРЦ-3 домета до 5 км (опсега 40,0 – 48,9 МХз). На задњој плочи тела тенка уграђен је у челичну кутију тенковски телефонски уређај Ц-665/ВИА-1 са каблом од 12 м, за везу посаде са пратећом пешадијом или за командовање посадом са издвојеног места (у одбрани). На тенку је могао да се прикључи дозерски нож М-6 (укупно је произведено 468 дозерских ножева).
Будући да је тадашња ФНРЈ била у лошим односима са Совјетским Савезом, за помоћ у
наоружању се обратила САД. Почетком педесетих година, у склопу војне помоћи
Југославија је из САД преузела 319 тенкова М-47. Југословени су били задовољни овим тенком, они су чинили ударну моћ ЈНА све до почетка шездесетих година, кад им на смену долазе тенкови Т-54/55. Први тенкови патон-II су у ФНРЈ стигли 27. маја 1953. године, 15 месеци након што је ушао у наоружање ОС САД. У складу са тадашњом
доктрином одбране земље, тенкови М-47 патон-II су распоређени у оклопне јединице ЈНА на западном подручју Југославије, у саставу 20. оклопне дивизије, 1. и 265. оклопне бригаде, оклопне батаљоне неких пешадијских дивизија, и тенковске чете пешадијских бригада на територији Пете (загребачке) војне области, Школски центар ОЈ у Бања Луци (ШЦ ОМЈ „Петар Драпшин“). Њихова локација је мењана у више гарнизона од 1953. године, до средине шездесетих година двадесетог века, кад су почели пристизати совјетски тенкови Т-54 и Т-55. Тако су патони бивали лоцирани у више гарнизона: Јастребарско, Дуго Село, Бјеловар, Вараждин, Осијек, Врхника, Илирска Бистрица, Госпић, Карловац, Пазин, Випова, да би стигли и у гардијски оклопни батаљон у Београду и оклопни батаљон 22. српске дивизије у Зуцама, а неколико је распоређено у тенковске чете Војне Академије у Београду и Пешадијски школски центар у Сарајеву.
Током осамдесетих година, ови тенкови су били у саставу одреда за одбрану неких
аеродрома и неких „Б“ јединица. На захтев етиопске владе, тадашња СФРЈ је Етиопији
испоручила 70 тенкова М-47 из вишкова ЈНА. Последњи тенкови патон-II, су из
наоружања ЈНА брисани негде 1988. године.
Избијањем грађанског рата у СФРЈ, део бивших ЈНА тенкова М-47, активиран је у
јединицама Хрватске војске и муслиманске АБиХ. Ти тенкови су учествовали у борбама на просторима Хрватске и БиХ.
М-47 „патон-II“
Борбена маса тенка: 46, 17 тона
Маса празног тенка: 44 тоне
Дужина са топом напред: 8, 51 м
Дужина тела тенка: 6,358 м
Ширина: 3,51 м
Висина без ПАМ: 2,961 м
Клиренс: 470 мм
Тип мотора: Бензински АВ-1790-5А, 5Б-7 или 7Б
Снага мотора: 810 КС
Специфична снага мотора: 17,6 КС/т
Капацитет резервоара: 882 л
Максимална брзина тенка на путу: 48 км/ч
Борбени радијус дејства: 130 км
Дебљина оклопа: 22,2-101,6 мм (тело); 63,5-101,6 мм (купола)
Главно наоружање: Топ 90 мм М-3А1, М-36, Т-119Е1 или М-41
Борбени комплет главног наоружања: 71 граната
Помоћно наоружање: 2х7,62 мм М-1919А4Е1 и 1х12,7 мм М-2ХБ
Борбени комплет помоћног наоружања: 7,62мм х 6500 и 12,7мм х 440 метака
Посада: 5 чланова