СВЕМИРСКА ОДБРАНА – СОВЈЕТСКО И РУСКО ИСКУСТВО ОД 1970-ТИХ ДО 2022

Један историјски поглед

Совјетски Савез од првог лансирања сателита 4.октобра 1957 и првог лета човека 12.априла 1961 посветили су значајну пажњу у коришћењу свемира за војне сврхе. По тумачењу совјетских стратега космос више не би служио само за постављање, кретање средстава за разне видове, обезбеђење и подршке мирнодобске употребе војне силе и евентуалних ратних дејстава на Земљи ( осматрање, узбуњивање, веза, навигација, навођење, метеорологија) већ би се претварао у ново поприште директних судара две суперсиле.

Совјетски свемириски програм за војне сврхе почео је са конструисањем „Козмоплана“ свемирског пловила које би у васиони пресретало и уништавало Совјетима непријатељске сателите. Пловило је конструисао у ОКБ-52 под вођством ВП В. Челомеја и на иницијативу легендарног конструктора С. Корољева који је за носећу ракету изабрао тада најмоћнију совјетску ракету МБР Р-7, станица је податке добијала од система противбалистичке заштите како са земље тако и са свемира. Конструктор новог ликвидатора сателита (1962) је био ОКБ -155 легендарни конструктор А. Микојан, систем је добио назив „Свемирски заштитни систем“ (СЗС). Комплексног задатка ухватио се Истраживачки биро Комета по наѕором А.Савина, а велики део је био развијен у развојном одељењу ОКБ Централне машинске фабрике под вођством ВП Челомеја.

Систем совјетске свемирске одбране укључивао: командно и обавештајно место у близини Москве, посебно лансирно место на Бајконуру ( Тура-Там), транспортну ракету и пресретачки сателит за уништавање ракета фамилије Пољот.

У Совјетском Савезу се противсателитска дејства развијају још од 1963. године.

Сателит Пољот-1 је био први са којим је извршен екепримент деловања система уништавања вештачких сателита, а чија жртва је била одслужении метеоролошки сателити. Са америчке стране регистровано је седам експеримената од 1968. до 1971., а затим још 11 после 1976.

Дана 12.априла 1964 под вођством Челомеја послан је у орбиту сателит Пољот-2, две тоне тежак, кога су чинили цилниндрични погонски део (маневарски део сателитс), инструментални део, борбени део са фрагемнтацијским бојним главама на дугим уским ракетним телима са погонским моторима, да приликом старта не оштете сателит.

Серију Пољет у свемир су ланисрали најпре са двостепеном ракетом Р-7А ( 8А92) коју је конструисао Корољев. Ракета је је веома тешко у свемир понела 1950 кг, па је заустављени радови на новој МБР УР-200, а у обзир је дошла само ракета Р-36 и на њој нова врста сателита са могућношћу самосталног пресретања. Да би спречили да се свемир претвори у кланицу САД и Совјетски Савез су 24. августа 1965 закључили пакт о ненападању што је веома било тешко посебно америчкој страни јер је ЦИА била веома заинтересована за своју осматрачу улогу у свемиру.

Марта 1967. године била је изграђена ракета носач 11К67 Циклон-2А. Затим су уследили тестови на Тура- таму. По први пут тростепена ракета Р-36 испаљена је 27. октобра 1967 у свемир и она је понела сателит Космос-185, али је запад сумњао да сателит спада у модел Ф-1М (маневарски). У периоду од 1970-1980 уследили су маневарски сателити космос 217, 248, 374, прво пресретање и уништење страног сателита извео је космос 252 дана 1.новембра 1968, док је са пуном моћи програм стартовао 11К69 Циклон 2.

Сателити уништивачи су били дужине 6м и ширине трупа 1,5 м. тежина је била 2,5 тона имали су фрагментацијски бојеву главу са којом су чистили свемир са способношћу поготка од 0,6, међутим док Американци нису могли преко количника од 0,18.

У пуном борбеном стању совјетска противсателитска обрана стављена је 1. јула 1979 истог дана су ВК А. Савин и В. Ковтуненко почели за новим још бољим универзалним пројектом одбране, када су на великим тресту биле стратешке нукеларне снаге јунија 1982 када је космос -1370 самостално пресретнуо у уништио амерички шпијунски сателит- уаправо радило се о руском угашеном навигацијском сателиту Трансит. Тај експеримент је поновљен неколико пута докле априла 1991 ракета Цикон-2 није понесла у орбиту сателита 14Ф10 најбољи усавршени сателит на свету тада.

Убрзо затим пројектни биро Вимпел је завршио своје теситрање уништавача сателита који је лансиран са авиона МиГ-31Д на коме су обавили лавовски део технологије у институту Енергија под наѕором В. Глушка. Предвиђени су биле две верзије сателита уништавача намењених пре свега елеиминсањем војних сателита на сличној основи опремљених са ракетама и високоенергетским ласером. Разликовали су се међусобно по ловном подручју. први су били сателити за ниску орбиту, а други за средње висине и геостационарну орбиту.

Совјетски Савез се определио да научноистраживачку активност у космосу обавља помоћу космичких бродова и орбиталних станица са људском посадом ( сојуз, саљут и мир). СССР је интензивно радио и на градњи ракетопалана сличном америчком Шатлу.

Институт Енергија је веома важно суделовао при градњи орбиталних пловила каква је био Буран, чији је први експериментални лет изведен новембра 1988. године, али без људске посаде. За то време развојни институт Салут под вођством Полукина развијао је Скиф- ласерске борбене станице које је правио московски машински институт Астрофизика. Дужина је била 40 м и тежина је била скоро 95 тона. Било је потребно извести неколико десетина летова да би станица била састављена у свемиру.

У периоду од 1983-1987 обављена су тестирања ефикасности ласера која су пратила са авионом лабораторијом Ил-76МД (А-60). Ласерима су снагу давала два турбинска генератора, а сам ласерски топ је био померен у труп између крила.

ГЕНСЕК Јуриј Андропов објавио је да Совјетски савез једнострано прекида развој свемирске заштите, а са доласком Михаила Горбачова цела ствар је обновљан посебно када су Американци лансирали СДИ ( Стратешку одбрамбену иницијативу).

Пре прекида 18.јуна 1982. изведена је велика војна вежба кад када су лансиране две интерконтиненталне балиситчке ракете СС-20 као елемент првог удара и једно лансирање подморничке балиситчке ракете као елент другог удара, два противбалистичка ракетна пресретања као одговор на први нукларни удар и једно лансирање за противсателитско дејство. Ово последње лансирање имало је за циљ да симулира уништавање једног противничког осматрачко-извиђачког сателита да би спречио противничку страну у прикупљану података.

Совјети су обновили тестирања сателита Скиф-Д, направљен је је модел станице Скиф -ДМ ( познат по имену Полус) дужине 37 м, ширине 4,1 м и масе 80 тона. Станица је имала четири погонска мотора, 20 орјентацијскиј мотора и 16 мотора за стабилизацију. Обиман списак тестова са подручја гео и астрофизике је био спреман пре него што је кренуло лансирање за које је Горбачов није дао дозволу. Изведена су била само тестна лансирања са Скифом ДМ који је после 460 секунди лета самостално ушао у орбиту, и убрзо за тим пао у Тихи океан.

Орбиталне бомбе

Орбитлни системи бомбардовања су били веома актуелни у совјетско-америчком нуклеарном надметању у период од 1965-1971. иако је у 1967. постигнут споразум о забрани терстирања и постављања оружја за масовно уништавање у космосу.

Орбитални систем бомбардовања могао је бити изведен на два начина:

Вишеорбитални систем бомбардовања у коме се сателит наоружан ваздухопловном нукеларном бомбом са слободним падањем лансира у дату орбиту, потом током лета мења путању и активирањем са Земље одбацује бомбу у правцу циља при чему је могуће усмеравање бомбе ка циљу у току њеног слободног падања коришћењем одговарајућих радио средстава. Пробе са овим начином изводиле су се 1967/68.
Фракциони орбитални систем бомбардовања у коме се сателит наоружан нуклеарном ваздухопловном бомбом лансира у косомос у правцу одређене орбите, али се на одређеној висинској тачки пре уласка у планирану орбиту активирају мотори за успоравање ( ретроракетни мотори) помоћу којих се сателит усмерава ка циљу брзином од 20.000 км на час. Орбите на које се ти наоружани сателити упућују нису веће од 150 км.

Фракциони систем се сматра ефикаснијим због тога што скраћује време од лансирања до дејства на 6 минута у ком времену, под условом да лансирање буде чак и праворемено откривено нема практичне могућности за предузимање противмера.

Земаљски ласери

Осим ласера коришћених у свемиру Совјети су користили и земаљске ласере. Са великим успехом они су развијени у близини Душанбеа под вођством два инжињера Ј. Бабаев и Ј. Аблеков- оба су умрла под веома чудним ококлностима и развој је после њихове смрти заустављен. што се тиче високоенергетсих оружја Руси су 1993/1994. ( Академија наука) развили мобилни генератор Памир-3У (2,5×2,6×10 м , масе 20 тона) са излазном моћи од 15МW, кој је могао лако да се употреби у свемиру, али су га Руси на крају продали Амерканцима. У Русији је тада била веома присутна идеја о градњи неке свемирске борбене станице слична свемирској станици Мир која би контролисала комплетан ваздушни простор над Русијом, а снабдевање би се вршило ракетопалном Буран. Идеја није била никада остварена, јер су изградили Наѕорни центар спољег свемира опремљен са суперачунаром 5Е 51 типа „Елбрус“. Контрола обухвата самостално процесирање и обавештавање о свемириским телима до 50 км, а информације посредују све земаљске станице намењене за рано обавештавање (осам радара типа Ђестар – Казахстански је био први намењен за контролу спољенг свемира). Систем ради са ракетом 11К36 и сателитом ДС-П1YУ (контрола на висинма од 20-40.000 км, систем звани „Окно“ израђен у фабрици у Красногорску. То је оптронски систем намењен за осматрање свемирских објеката сличан је америчком ГЕОСС. С друге стране Американци су убеђени да је то заправо земаљски ласер за онеспособљавање сателита. Данас Руси имају 13 осматрачких места ( Красноје село, Шелково, Малојарославец, Воркута, Колпатово, Баранул, Јенисејск, Улан-Уде, Јакутск, Галенки, Корол, Солнечноје и Јелисејево) – и све ове станице данас прате до 300 разних сателита у свемиру.

Шта је Пересвет

Пересвет према мало досутпним информацијама је ласерско оружје које Русија развија за противсателистску борбу и који може извиђачке сателите да заслепи снопом јаке светлости ако круже на висини од 1.500 км. О овом оружју скоро и да нема прецизних информација. Запад је сумњичав да постоји, Руси тврде да га имају, а истина је да у процесу антиракетне одбране обе земље су интензивно још од краја 1970 тих радили на ласерском оружју за пресретање балистичких ракета и противсателитску борбу. Међутим успеси тада нису били баш сјајни. САД су тек са Џорџом Бушем Млађим поново покренули развој ласерског оружја, а убрзо са њима тим путем кренуо је Израел и Русија. С тим да је израел имао највише успеха.

Тестирања

Дана 15. новембра 2021. Сједињене Америчке Државе дигле су

узбуну када су саопштиле да је Русија тестирала антисателистско оружје са којим је у парампарчад у васиони разнесен сателит „Косомос-1408“, који је у обриту лансиран далеке 1982 године.

Ову вест прво је саопштила америчка Свемирска команда, а онда је уследио талас саопштења, а све се завршило са халабуком коју је дигао амерички државни секретар Ентони Блинкен, који је упозорио на непромишљнеост Русије због чега је космос засут са како је навео 1.500 делова који угоржавају рад америчких како комерцијалних, тако и војних сателита.

Интересантно је било и то што је јуче незапажено прошла вест, да је космонаутима наређено да се уселе у свемирски брод Сојуз МС-19, пошто ће опасан комад свемирског отпада пролетети поред Међународне свемирске станице. Испоставило се нешто касније да је та количина отпада била повезана са овим тестирањем.

Две су верзије како је уништен сателит

Према првој верзији Русија је тестирала антисалтелитску ракету „Контакт“ која се користила као пресретач сателита и наводно је лансирана са авиона МиГ-31БМ. Ради се о ракети која је дужине 9 метара, наводно је направљена средином 1980 тих година прошлог века.

Оно што је предмет нагађања и за сад нема потврде јесте начин како је уништен сателит. Наиме, тамо пред крај 1980 тих година маневар лансирања противсателитског оружја изведен је био принципом „зоома“ односно убрзавањем добијеним вертикалним летом авиона до максималне брзине са високим углом пропињања до висине од 20.000 метара.. У овом случају то јесте способан авион попутн МиГ-31 који има максималну брзину од 2,8 маха односно 3.000 километара на час, и плафон лета од 24.400 метара. У питању је био највероватније двоест у коме су се налазили пилот и оператор наоружања.

У току тог лета пилот је у вези са оперативним центром космичке одбране на земљи који га води до тачке и висине ланисрања ракетног оружја. Ова ракета има два погонска степена који му омогућују да савлада просторе између максималне висине лансирања са авиона од око 30 км и минималне висине извиђачких сателита од око 120 км, а затим да се упути у правцу циља.

Иначе Американци су први извели оваква тестирања у време Роналда Регана и његове чувене иницијативе „Рат звезда“ и то са ловцима Ф-15. За овај експеримент је кориштено пројекат противракетне ракете која је модификована. Наиме овакве ракете имају облик свежња од 56 уских цеви дужине 4,5 м и укупног пречника 0,5 и масе 550 кг. Цеви имају мале ракетне моторе, а постављени су у виду прстена у чијој средини налазе осам малих инфрацрвених телескопа за самонавођење, рачунар и инерцијални уређај. После ланисрања са авиона оружје лети у космос балистичком путањом до одређене тачке да би се стабилизовало. Тада се активирају уређаји за навођење, а потом долази до одвајања првог степена погонског дела оружја. Оружје вечичине 33×36цм наставља лет према циљу уз помоћ четирир мала додатна мотора /други степен погона) и брзином од 12.000 до 20.000 метара у секунди удара у циљ и уништава га. Та брзина удара довољна је за пробијање оклопа тенка, па то оружје врло лако уништава слабо отпорне и сателите врло мале масе.. Уништавање директним ударом сматра се знатно ефикаснијим од експлозије класичног парчадног пуњења у близини циља због тога што пресретачко оружје лети на изузетно великим брзинама. Укупно трајање пресретања од полетања авиона до удара траје неколико минута, уништавање се изводи за мање од два часа после откривања циља. У садашњој варијанти предвиђено је за лансирање до орбита од 500 км и има домет од 1.450 км намењеног за уништавање осматрачких сателита.
У Русији на пројекту руске ракете радио је пројектни биро Вимпел који је почетком 1990 тих завршио своје теситрање уништавача сателита који је лансиран са авиона МиГ-31Д на коме су обавили лавовски део технологије у институту Енергија под наѕором В. Глушка. Предвиђени су биле две верзије сателита уништавача намењених пре свега елеиминсањем војних сателита на сличној основи опремљених са ракетама и високоенергетским ласером. Разликовали су се међусобно по ловном подручју. први су били сателити за ниску орбиту, а други за средње висине и геостационарну орбиту.

Према другој верзији обарање је изведено са земље. Американци су наиме још 2019. известили да су комерцијални сателити открили скривена подручја лансирања руског система против балистичких ракета и противсателитског наоружања у области Плесецка на северу Русије.

Друга верзија

Подручје лансирања најновијег противсателитског система наоружања А-235 ПЛ-19 Нудол налази се у војној бази Плесецк (око 800 километара северно од Москве), на месту бившег лансирања ракете Циклон-2.

Наиме изградња лансирних места нових противсателитских ракета почела је крајем 2015 – почетком 2016, до лета 2017. План је био да систем противбалистичких ракета ПЛ-19 Нудол замени садашњи систем против балистичких ракета А135 „Амур“ из совјетског доба. Информација о овом систему у јавности је веома мало, а они доступни наводе да се радило на неколико пресретача. У развоју су коришћена искуства свих претходних пројеката. Рад на систему прекинут је половином 1980 тих. Радило се о двостепеној ракети која је у првој фази коститила погонски мотор на чврсто гориво, а у другој фази користила је течни кисеоник. Ракете 51Т6 имале су укупну дужину 20 м и стартну масу од 30-40 тона ( различити су подаци). Домет ракете се процењује на око 350-600 км. Ове ракете су имале нукеларну бојеву главу са задатком да балистичку ракету униште на великој висини. Друга ракета 53Т6 конструисана је да уништи балиситчке циљеве након њиховог уласка у атмосферу. Тело ракете је имало облик издужене купе. Ракета је имала солидан мотор који је омогућавао брзину од 3.500-4.000 м/с према другим изворима чак 5км/с. лансирна тежина ракете 53Т6 износила је 9,6 тона, а укупна дужина 12м. Различити извори говоре да је ова ракетам могла уништитит циљ до висина од 100 км. Бојева могла је бити двојака. Високо експлозивна или нуклеарна: Обе ракете су биле спаковане у контејнере за лансирање и намештене у силосе одакле су испаљиване. Иначе обе ракете су вођене радио командно.

Први прототип система изграђен је 1976. година на полигону Шари Шаган. Комплекс је испитан у непотпуном издању, а уместо радара Дон-2НП кориштен је радар Амур П и командни центар 5К80П. Уградња сви компоненти система је трајала од 1978-1979. комплетирање система започела је његова провера која је трајала све до 1984 године. Изведено је неколико десетина лансирања ракета.

Такође упоредо са лансирањем ракета провераван је био и радар Дон-2НП у који од средине 1980- тих почиње уградња јачег рачунара Елбрус-2. Од јесени 1987 до касног лета 1988 тестиран је модификовани систем Амур ИИ. Изградња првих објеката у Москви почела је средином 1980 тих. Године 1989 ракетни систем А-135 је завршенм а почетком 1991 А-135 преузео је први експериментална борбена дежурства, а неколико месеци касније обезбеђен је био довољан број ракетних пресретача. едино кристе ракете 53Т6 које се и даље повремено лансирају са полигона Шари Шаган у Казахстану. Циљ ових лансирања је верификација преформанси оружја. Тачан број ракета које су оперативне је недоступан. Раличити изворе наводе да је производња ракета 53Т6 заустављена после неколико стотина примерака. Ракетни систем А-135 модернизован је почетком 2011 године. То се пре свега односило на ракету, која је добила нови мотор и инсталације на лансирним рампама.

Током неколико наредних година после распада СССР систем ракетне одбране Москве доживо је тешку ситуацију. Систем је тек званично постао оперативан 1995/1996 са могућношћу пресретања на висинама од 5-30 км за ракете 53Т6 ( Лулијев конструктор) све бојеве главе су биле нукеларне. Басистов је изјавио да су оперативне ракете достизале за 150 посто већу удаљеност него оне коришћење у тестовима што је значило да су ракете могле досегнути сателите на нижом сферама атмосфере што је пробано на неколико неоперативних временских сателита. Све ракете 51Т6 до краја 1999 су пензионисане и повучене из оперативне употребе, па се данас једино користе ракете 53Т6 које се и даље повремено лансирају са полигона Шари Шаган у Казахстану. Циљ ових лансирања је верификација преформанси оружја. Тачан број ракета које су оперативне је недоступан. Различити изворе наводе да је производња ракета 53Т6 заустављена после неколико стотина примерака. Ракетни систем А-135 модернизован је почетком 2011 године. То се пре свега односило на ракету, која је добила нови мотор и инсталације на лансирним рампама.

Новембра 2021. Русија је тестирала први пут после Хладног рата антисателитско оружје, којим је у парампарчад у васиони разнесен стари сателит „Космос 1408“, који је у орбиту лансиран 1982. Русија је за ову мисију користила нови противсателитски систем наоружања „А-235 ПЛ-19 нудол“ из базе Плесецк, која се налази 800 километара северно од Москве.

„А-235 ПЛ-19 нудол“ је руски систем против балистичких ракета и противсателитског наоружања. Конструисан је у концерну „Алмаз-Антеј“ да одбије нуклеарни напад на Москву и важне индустријске регионе, само што уместо нуклеарне може да користи и конвенционалну бојеву главу. Овај противсателитски систем је увезан са осматрачким радарима дугог домета „дон-2Н/2НП/5Н20П“ са ажурираним софтвером.