Прича о новом руском суперносачу на нукеларни погон „Пројекат Шторм“ мало, мало, па запали друштвене мреже. О потреби да руска морнарица може да има један суперносач авиона обично развије широку дискусију. Још више сврсишодност изградње оваквог капиталног брода, а онда и цена. Међутим прича о томе да Москва жели да изгради суперносач авиона није нова, већ има корене уочи распада Совјетског Савеза када је била почела градња, али није никада одмакла даље од трупа. Распад државе, економска криза и опште сиромашење овај пројекат заувек су бацили у историју.
Да је икада запловио, совјетски суперносач „Уљановск“ био би права звер са својим 300 метара дужине и приближно 85.000 тона депласмана. На плауби било би укрцано 70 авиона и хеликоптера. Са нукеларним погоном и уз пратњу других совјетских бродова и подморница суперносач авиона без икаквих проблема крстарио би по светским морима и са ударном групом пловила постао ударна песница совјетске морнарице и изазов за ривалске флоте пре свега америчку.
Међутим, прст судбине утицао је да овај суперносач авиона никада не заживи. Москва никад није успела да заврши овакав пројекат, захтевао је превише новца, кога више није било. Хладни рат се завршио , Русија је упала у дугогодишњу економску кризу из које се није извукла све до почетка новог миленијума.
Званично Уљановск је умро на отпаду 1992. године исечен. Отпремање на отпад почела је 4. фебруара 1992, а завршен је крајем октобра 1992.
Почетак градње Уљановска започео је 25. новембра 1988. године у време владавине Михаила Горбачова и пред сам распад Совјетског Савеза у бродоградилишту Николајев 444 на Црном Мору. Тог датума је положена била кобилица. Градња оваквог брода био је огорман изазов и требао је да траје до средине 1990- тих година. Назив суперносача „Уљановск“ дошао је од Лењиновог родног места. Наиме Лењин је био творац Совјетског Савеза, једне од највећих држава света, па је тиме на суперносачу требало да буде све велико.
Овде ваља додати да је градња брода отказана после завршетка 20 посто посла.
Конструктори су планирали да ово пловило покрећу чак четири нукеларна реактора КН-3. Иначе модел овог нуклеарног реактора уграђен је у тешке крстарице класе „Киров“. Уљановск са тим рекаторима могао је да достигне брзину од чак 30 чворова.
Такође, на плауби је било предвиђено смештај 48 палубних борбених авиона типа Су-33 и МиГ-29К. Шест авиона за рано упозоравање Јак-44РЛД (сличан америлокм авиону Е-2 Хокај), 16 хеликоптера Камов Ка-27 за противподморничку борбу и 2 хеликоптера за спасавање на мору Ка-27ПС.План је предвиђао да на палуби буду постављена два парна катапулта, полетну скаконицу и четири комплета аеро -финишера (челичне сајле) за заустављање авиона на палуби по слетању. Такође предвиђено је било и да суперносач авиона има чак три лифта носивости 50 тона за подизање авиона из потпалубља на главну палубу. За смештај авиона брод је требао да има хангар за смештај авиона димензија 175 × 32 × 7,9 м. На носачу авиона налазила би се група хеликоптера за спасавање и противподморничку борбу.
Совјети су планирали да брод има посаду од 3.400 морнаричких официра, подофицира и морнара, што је половина посаде америчког носача авиона класе „Нимиц“.
Како су амерички морнарички стручњаци тврдили совјетски подстрек ка градњи суперносача авиона били су понос и народна част.
Међутим, економска рачуница је била немилосрдна. Пројекат градње суперносача на нуклеарни погон захтевала је превише новца и средстава. Одржавање би коштало вероватно много, а све то је утицало да градња суперносача постане велики изазов, који је било немогуће реализовати….
Главни подаци о суперносачу Уљановск
Кобилица положена 25. новембра 1988 у бродоградилишту Николајев 444. Градња окончана 1991.
Пројекат 1143,7 суперносач Уљановск
Депласман: 60.000 тона празног депласмана, 79.758 половина и 90.000 тона пуног депласмана. Дужина 324,6 м, ширина 75,5 метара, газ 39,8 метара.
Погон: 4 нукеларна реактора КН-3, 4 гасне турбине укупне јачине 280.000 коњских снага.
Максимална брзина требала је да буде 30 чворова (55 километара на час)
Аутономија без промене нукеларног горива до 25 година.
Посада морнарички део 2.300 људи, летачки састав 1.500.
Наоружање: 12 лансера противбродских ракета П-700 Гранит, ПВО систем СА-Н-12, осам артиљеријских система за блиску одбрану ЦАДС-Н-1, осам аутоматских топова АК-630, 27 Су-33 или 27 МиГ-29К, 10 Су-25, 4 Јаковљев Јак-44, 15-20 противподморнички хеликоптера Камов Ка-27, САР- хеликоптери.