Лекција из пропагандног рата за који се често тврди да је српска страна изгубила током ратова на простору СФРЈ 1991-1995 није баш сасвим коначна, и та тврдња и не стоји баш. Можда на стратешком нивоу ДА, али на тактичком јако тешко. После приче о С-300 у рукама ВРС још једна ратна варка одложила је хрватско- муслиманску офанизву у пролеће 1995. на подрчју Посавине, захваљујући прилогу Прес центра ВРС и њеног начелника пуковника Милована Милутиновића.
Ово је прича о оклопном батаљону, који се изненада појавио код Модриче, додуше „фиткивно“ на камери, али друга страна то ипак није знала.
Ова прича почела је на седници Главног штаба у пролеће 1995. године, када су обавештајни органи изнели податке о припреми хрватских и муслиманских снага за заједнички напад на простор Посавине. Према тим подацима акција се могла очекивати за неких 15 дана са правцима напада из Градачца и Орашја према Брчком и Модричи. Јединице ВРС у том периоду биле су ангажоване у жестоким борбама на Нишићкој висоравни, Трескавици, Мајевици, Озрену, Шатору и Динари. Готово да није било респрективних војних снага које би се у заједничком нападу са обе стране у Посавини могле супроставити.
“ Док се тражио излаз за довођење јачих снага предложио сам најужем делу Главног штаба да Прес-центар направи ТВ прилог о „самосталном оклопном батаљону“, који би се нашао на правцу очекујућег напада у Посавини. Након сагласности Главног штаба дао сам упуте Прес -центру у Бањалуци да се прилог уради што пре.
Екипа Прес-центра отишла је у 2. оклопну бригаду, изабрала десет најбољих посада тенкова, оклопних транспортера и самоходних хаубица и снимила обуку, вожњу и припреме за борбена дејства. Пошто је прилог насловљен као „Самостални оклопни батаљон“, а он је у већем броју страних армија у свом саставу имао 30-40 тенкова, 10 оклопних транспортера, средства подршке и ПВО заштиту, одлучио сам да батаљон има сличан састав. У телевизијском прилогу представљени су: рад посаде тенкова М-84, поступци механизоване пешадије на БВП М-80, рад посаде самоходних хаубица 122 мм „Гвоздика“ и самоходних противавионских система Стрела -1М. Са изабраним старешинама и војницима новинар је разговарао о новој јединици и њеним борбеним могућностима, што је стварало утисак високе спремности да се супростави моћном нападачу у свим условима“, написао је пуковник Милован Милутиновић у својој књизи „Како сам водио медијски рат“.
Он додаје да написану најаву о улози и задацима самосталног оклопног батаљона, без елемената борбеног састава истакао је командант оклопне јединице у ширем подручју Модриче, где су се у позадини јасно распознавали силоси и други објекти у граду.
„Млад и својом храброшћу доказан старешина оклопних јединица говорио је одлучно и војнички о снази и основним задацима које изводи батаљон. Прилог је убрзо прегледан и већ у наредној војничкој емисији „На бранику отаџбине“ емитован. Део прилога искориштен је за ТВ дневник, а делови прилога коришћени су у новој војничкој ТВ емисији, где је гост био др Радован Караџић, који је говорио о процесу реорганизације војске и стварању мањих ефикасних ударних јединица.
Појава тако моћног самосталног оклопног батаљона у Посавини „највероватније код Модриче“, бар по неким распознавајућим објектима, изазвао је код хрватске и муслиманске стране сумњу у властите планове. Према каснијим сазнањима њихови обавештајни органи су дуго тражили локацију и састав оклопног батаљона у Посавини, јер је он био озбиљна препрека у реализацији планираних бробених дејстава на том простору Републике Српске“, написао је пуковник Милутиновић у својој књизи.
Захваљујући „самосталном оклопном батаљону“ на простору Посавине ни током наредних месеци 1995. године није било офанзивних акција.
„Нема сумње да је импозантна снага „овог батаљона“ поред осталог спречила агресивне намере једне и друге стране. У исто време, многи борци и старешине ВРС гледајући ТВ прилог, остали су задивљени снагом и спремношћу бораца и батаљона за извођење борбених дејстава. Овај пропагандни пример заслужује пажњу јер је у критичном тренутку зауставио агресивне намере муслиманске и хрватске стране према Посавини“, написао је пуковник Милутиновић.