ПЕТОРКА СА КЕМБРИЏА Сећање на Кима Филбија и највећу шпијунску аферу

Млади, привилеговани и богати Британци који прихватају комунизам, шпијунирају своју владу и преносе информације Совјетима у зору хладног рата.

Ово није сценарио за шпијунски филм већ се заиста десило у Великој Британији..и трајало је од тридесетих до шездесетих година прошлог века.

Најефикаснију и најуспешнију обавештајну мрежу у историји обавештајних служби 20. века чинило је пет људи.

Група која је формирана у Лондону у периоду од 1934. до 1937. године, састојала се од дипломираних студената престижног британског универзитета због чега је добила назив – Петорка са Кембриџа.

Од тог тренутка до почетка 1960-их година,они су пружили огромну помоћ Совјетском Савезу у супротстављању Немцима и послератним супарницима.

Поставило би се логично питање зашто су млади Британци који су припадали највишим круговима острвског друштва, са таквим уверењем, страшћу и преданошћу, радили у совјетској обавештајној служби?

Један од одговора лежи у најпознатијем универзитетском центру Краљевства.

Стари, чувени универзитет Кембриџ је крајем 1920-их и почетком 1940-их година био „опијен“ идејама социјализма.

Foto: Printscreen Youtube

Представа о успешном социјалистичком друштву брзо растуће економије, како су је видели у круговима младих интелектуалаца са Кембриџа, наспрам економске кризе у којој су грцале развијене земље западног света., створила је слику о бољој алтернативи познатом капиталистичком систему.

Та представа је обликовала веровања „петорке“, убеђене левичаре, за цео живот.

Други разлог био је антифашизам. Млади људи, искрено посвец́ени идеалима хуманизма, путовали су по Старом континенту у кризним годинама које су претходиле другом светском рату.

Док су боравили у Немачкој и Аустрији, видели су својим очима како се рађа зло у пракси идеологија фашизма и нацизма.

И били су револтирани због тога што су владе њихове домовине Енглеске и савезничке Француске гледале “кроз прсте“ нацистима. И дошли су до закључка да је само Совјетски Савез у стању да заустави фашизам.

Совјетски обавештајци су, са друге стране, од самог почетка усмеравали младе Британце да постану део установа које су, у погледу вредности информација, најважније и руководили су њиховим акцијама.

За почетак им је било наређено да промене своје ставове. Било је потребно створити утисак да је ранији ентузијазам за социјализмом и марксизмом био утопијска заблуда младости.

Даље је сваки од пет антифашиста формирао свој пут до установа које су интересовале совјетску обавештајну службу. У одређеним периодима оперативне активности „Кембричке петорке“ један од „пет мускетара“ је напредовао по вредности достављеног материјала. У свакој прилици они су гурали напред, сакривали и спашавали једни друге.

И ово је тренутак да их боље упознамо.

Најпознатији члан петорке Ким Филби је као новинар 1936. године отишао у Шпанију, у јеку грађанског рата и првог отвореног фронта против фашизма у Европи. Убрзо је постао ратни дописник лондонског „Тајмса“. Вец́ 1940. године, нестраначки комуниста Ким Филби је уз помоц́ свог пријатеља Гаја Берџеса ушао у Службу за тајну обавештајну делатност МИ-6, установу на коју је британски систем посебно поносан.

Филби је 1944. године добио задатак да води посебно важно оделење МИ 6 „за борбу против СССР-а и међународног комунистичког покрета“.

Тако је врбовани совјетски обавештајац дошао на чело контраобавештајне службе против Совјетског Савеза.

Филби је све информације имао на длану и максимално се трудио да се британске акције према претњи са Истока буквално неутрализују.

Ким Филби ће у периоду од 1949. до 1951. године доћи на чело мисије повезивања британске обавештајне службе са америчким колегама у Вашингтону.

Филбијева улога као шефа Одсека ИX значила је да су сви контраобавештаји напори МИ6 били потпуно поткопани, јер је темељно обавештавао своје совјетске руководиоце о било каквом развоју догађаја. Као шеф Одељења имао је приступ документима ЦИА и ФБИ и био је обавештен о свим дешавањима у пројекту Венона:

А мисија пројекта Венона је била да дешифрује поруке које су слале совјетске обавештајне агенције, написане тајним кодом. Пошто је Филби имао приступ овим строго поверљивим информацијама, Совјети су били корак испред било каквог могућег разбијања шифре или сазнања о шпијунским мрежама, што је омогућило сумњивим шпијунима да пребегну пре него што буду ухваћени.

Тако је 1951. године Ким Фибли из Вашингтона упозорио члана шпијунског круга Доналда Меклина на опасност од откривања и тада су га ексфилтрирали, односно, одведен је у Совјетски Савез. А други члан петорке Ентони Блант је, након што се Гај Берџес није вратио, отишао у његов стан и спалио све компромитујуц́е материјале.

Након нестанка Берџеса (тајног имена Хикс) и Меклина ( чије је тајно име било Хомер) сумња је пала на Филбија и након што је прикупљено довољно доказа против њега, 1955. је покренута истрага. После вишенедељног испитивања, није пронађено ништа инкриминишуће, али је ипак разрешен дужности шефа Одељења контраобавештајне службе.

Године 1963. Филби је коначно разоткривен сведочењем Совјета који су пребегли на Запад.

Али је Ким Филби предухитрио гониоце.

Избегао је сигурно хапшење тако што је на теретном броду „Долматов“, 27. јануара, пребегао из Бејрута у Совјетски Савез.

Овај дан је сматрао својим другим рођенданом. У Москви је обучавао младе оперативце који су се припремали за пут у Велику Британију.

Била је то својеврсна школа шпијунаже Харолда Кима Филбија.

Гај Берџес је, сведочили су савременици, могао у расправама о марксизму победити било кога.

Као “из рукава“ је извлачио цитате Маркса, Лењина, Стаљина у полемичким дискусијама.

Био је син заменика адмирала Краљевске морнарице и према речима пријатеља, „врло способан момак, авантуристичког духа, способан да продре свуда“. Крајем 1935. године Берџес почиње да ради на Би-Би-Сију.

Почетком октобра 1938. године, одмах након потписивања Минхенских споразума, 27-годишњи Берџес толико аргументовано убеђује Винстона Черчила „да употреби сву своју речитост за решавање кризе“, да је Черчил остао импресиониран енергијом и патриотским заносом овог младића и поклонио му своју књигу са аутограмом.

Већ 1939. године, први из „петорке“, Гај Берџес је примљен на рад у Службу за тајну обавештајну делатност.

Од јуна 1944. године он је био у Министарству спољних послова Велике Британије, а 1946. године постаје лични помоћник државног министра, другог човека у Министарству спољних послова Британије. Документа која је припремао, стизала су у Москву мало раније него што су постављена на сто британском министру спољних послова или премијеру.

Гај Берџес је радио и за МИ5 и за МИ6. Као шпијун, прокријумчарио је Совјетима копије докумената о развоју нуклеарног оружја и упозорио их на формирање НАТО-а.

Доналд Меклин је био син истакнутог политичара Доналда Меклина Старијег.

Након завршетка студија на Универзитету у Кембриџу почео је да ради у Министарству спољних послова Британије. Од почетка 1936. године од њега је стигла толика количина тајних документарних информација, да су запослени у лондонском одељењу стране обавештајне службе имали много муке да „сваре“ добијени материјал. Било је неопходно тражити од Центра да хитно пошаље додатног оперативца.

Добио је колегиницу са којом се прилично зближио па је на следећу позицију, у амбасаду Паризу 1938. године, отпутовао заједно са својом партнерком.

Према архивима Народног комесаријата унутрашњих послова Совјетског Савеза, резултати Меклинових обавештајних активности од тренутка ступања у службу у Министарство спољних послова до јуна 1940. године, када је напустио Француску, су се спаковали у 45 кутија.

У свакој се налазило више од 300 страница документације, што је укупно око 14 хиљада листова строго поверљивих информација, а током Другог светског рата, Центар је од њега добио још 4.593 највреднијих докумената.

У лето 1945. године Меклин је преузео место првог секретара британске амбасаде у Вашингтону и кодиректора у такозваном Комитету заједничке политике. Овај комитет је координирао рад на развоју атомске бомбе између америчког пројекта „Менхетн“ и британског пројекта „Тјуб Алој“. Јасно је да је на овом положају Меклин значајно убрзао стварање совјетског нуклеарног оружја неопходног за одржавање стратешке равнотеже у свету.

Берџес и Меклин су нестали у лето 1951. и провели су наредне четири године живећи у тајности у Кујбишеву.

Њихово боравиште је неко време било нејасно, а њихов пребег није потврђен све до 1956. године, када су се обојица појавили на конференцији за штампу у Москви.

Иако Берџес није требало да пребегне у исто време када и Меклин, тврди се да су му то наредили његови контролори у Москви.

Овај потез је одмах бацио сенку сумње на Филбија, због његове блиске повезаности са Берџесом.

Да је пребег текао другачије, Филби би се, спекулисало се, могао попети још више у оквиру британске обавештајне службе.

Ентони Блант је био образовани аристократа, далеки рођак краља Џорџа Шестог и рођак краљице Елизабете Друге.

Предавао је историју уметности у Тринити колеџу у Даблину. Посетио је Совјетски Савез 1935. године и био је задивљен како је велика комунистичка држава, тек што је изашла из рата и пустошења, отворила музеје и учинила величанствене колекције доступне људима.

Избијањем рата понудио је своје услуге војној полицији, где су га приметили и добио је понуду да пређе у контраобавештајну службу МИ 5.

Ентони Блант је 1943. године већ био високо позициониран у контраобавештајној служби, а ноћу је преписивао документе које је носио кући.

Кроз његове руке пролазила је дипломатска пошта влада у избеглиштву Белгије, Данске, Пољске, Чехословачке, неутралне Шведске и Швајцарске. Блант је постао врло успешан у врбовању, успео је да стекне поверење министара спољних послова, перспективних политичара и оних који претендују на улогу будућег владара државе.

Колико је Ентони Блант био поштован у аристократским круговима говори и чињеница да је био управник уметничке колекције краљевске породице, а 1956 добио је и титулу витеза.

Ипак, 1964. године, након што је МИ5 проверавао његове активности, признао је да је шпијун. Избегао је кривично гоњење тако што је пристао да подели све што је знао. Краљица је обавештена о његовој шпијунажи, али му је дозвољено да задржи свој посао чувара краљичиних слика

Задржао је свој витешки статус све док га премијерка Маргарет Тачер није јавно прогласила шпијуном 1979. године и последично му је одузела титулу.

Пети члан групе био је син шкотског трговца.

Џон Кернкрос је на Кембриџу изучавао и веома волео књижевно дело француског клњижевника Молијера и тај псеудоним је добио од совјетске обавештајне службе. Младић са истакнутим интелектом и великом енергијом, успео је да добије посао у Министарству спољних послова Британије, министарствима финансија и снабдевања, а такође је био лични помоћник лорда Мориса Ханкија, у том тренутку десне руке Винстона Черчила.

И пробио се до светиња британске обавештајне службе — Центра за владине комуникације у Челтнаму где су се бавили декодирањем радио-пресретања.

Поруке од Кернкроса су 1941. године постале изузетно алармантне. Успео је да пошаље телеграм министра спољних послова Идна о разговору Хитлера и престолонаследника Грчке Павла. Документ је сведочио да је напад на СССР неминован.

Џон Кернкрос је радио као преводилац са немачког језика у Блечли парку на пројекту УЛТРА , декодирању немачких шифрованих порука путем машине Енигма.

  1. године предао је Москви техничке карактеристике новог немачког тенка „Тигар“, а уочи битке код Курска добио је драгоцену информацију о плановима немачке команде и проследио је централи у Москви. Управо због информација у припрему велике тенковске битке, Кернкрос је био награђен орденом Црвене заставе.

Према сведочењу Јурија Модина, совјетског обавештајца, Касније је Совјетима достављао информације и о НАТО – у пре него што је алијанса формирана.

Кернкрос је био последњи члан петорке са Кембриџа који је откривен.

Истражио га је МИ5 након нестанка Берџеса и Меклена. Није признао било какву кривицу, али је пристао да напусти државну службу и наставио је каријеру књижевног критичара и предавача живећи у САД, Француској и Италији.

Године 1964, његова веза са Филбијем довела га је до тога да га МИ5 још једном испита и коначно је признао какву је улогу имао током и после Другог светског рата.

Тврдио да његов шпијунски рад није био штетан за Британију, пошто су Совјети били савезници са Британцима током рата.

Јавност је први пут постала упозната са Кернкросовом шпијунском прошлошћу када је то признао новинару Берију Пенроузу 1979. године, а то је додатно потврђено сведочењима двојице совјетских бегунаца.

Нико од чланова петорке са Кембриџа није кривично одговарао за своје шпијунске активности иако су “кртице“ дебело компромитовале британску обавештајну службу и утицале на однос неповерења између Британаца и Американаца.

Готово деценију након Берџесовог и Меклејновог бекства, британске и америчке обавештајне снаге су делиле само ограничене информације, пошто је поверење Америке у прекоокеанског савезника било пољуљано.

„Штета која је нанесена Филбијевим активностима била је толико велика да би било боље да ништа нисмо радили у тим годинама“ – рекао је једном приликом високи припадник америчке централнообавештајне агенције.

Петорка са Кембриџа је постала инспирација за ауторе шпијунских романа, филмове и тв серије.

Они су, пак, веровали су да су радили за велику идеју правде коју је совјетски социјализам предложио свету.

На свој живот гледам као на преданост служби, за коју искрено и страствено верујем да је исправна“, говорио је Ким Филби у Москви у којој је и преминуо 1988 године, пре пада Берлинског зида и распада Совјетског савеза.

И данас у Русији наслеђе петорке са Кембриџа, поштује се и чува и сматрају се херојима.