Средином маја ратне 1992. године цела бањалучка регија па све до Книна, Бенковца и Обровца, са више од милион становника, била је у окружењу. Били су то дани пуни страха и велике незивесности. Није било струје, горива, у здравственим установама понестајало је лекова и санитетског материјала. Болнице су остале и без кисеоника, није било ни течности за хемодијализу бубрежних болесника.
Најкритичније стање било је у бањалучком породилишту, где је преко био неопходан кисеоник за инкубаторе у којима су биле бебе. Тадашњи градоначелник Бања Луке упутио је апле за помоћ путем радија, телевизије, организације УНИЦЕФ, као и преко осталих међународних хуманитарних организација… Међутим, светски моћници су се од тих апела оглушили.
Недуго затим због недостатка кисеоника умире 12 новорођенчади на Клиници за дечије болести у Бања Луци. Иако су доктори покушали да употребе и индустријски кисеоник, којег су добили од ВРС, то није било довољно да се бебе спасу. У таквој ситуацији постојала су само два излаза: или се препустити на милост и немилост непријатељу или кренути у 41 борбу за пут живота.
На конференцији за новинаре у Пресс центру 1. Крајишког корпуса ВРС се сазнало да су Црвени крст Србије и Коло српских сестара обезбедили велике количине течности за хемодијализу и кисеоник у боцама који се налази на аеродрому Батајница, али да због забране летења кроз ваздушни процтор изнад БиХ не може да буде допремљен на аеродром Маховљани.
„Не постоји ни један технички или безбедносни разлог за спречавање дотура хуманитарне помоћи ваздушним путем. Аеродром Маховљани је технички опремљен за прихват највећих авиона транспортне авијације. Лет на маршрути од Београда на висинама преко 5 километара је потпуно сигуран јер нико сем нас нема ракетне системе за дејство на летилице на тим висинама, а за зону слетања ми гарантујемо сигурност. Одлука о забрани дотура хуманитарне помоћи је чисто политичка, а пошто изазива умирање немоћних оптужујем оне који су је донели за злочин против човјештва“, изјавио је после конференције за новинаре заменик команданта В и ПВО генерал Божо Новак за ТВ Бањалука.
После одржавања конферeнције за штампу генерал Нинковић комадант В и ПВО ВРС наредио је да се хеликоптерима В и ПВО ВРС организује превожење боца са кисеоником и течности за хемодијализу из Батајнице једним хеликоптером за Бањалуку.
За тај деликатан и веома важан задатак одређена је била посада у саставу капетан Дарко Мијатовић и поручник Душан Четковић као пилоти. У пратњи су се налазили капетан Грмуша који је са пушкомитраљезом осматрао кроз отворена врата хеликоптера спреман да тренутно дејствује услед деловања непријатељске ватре. У пратњи се налазио и генерал Новак, као и авиомеханичари. Посада је после прелетања Озрена летела 25 минута на екстремно малој висни изнад Коњуха и Звијезде додирјући летелицом врхове црногорице, па обрушавање низ падину и прелазак у пењање уз клопарање елиса као да ће у тренутку да се поломе. Пилоти су летелицом пратили рељеф. Хеликоптер у саставу В и ПВО ВРС нису били оклопљени и могли су бити оборени пушчаном ватром сваког тренутка. Када се летелица дочепала Романије прешло се у нормални режим лета до Батајнице.
Пошто се хеликоптер спустио на Батајницу, посада је отишла у хангар у коме се налазило неколико десетина челичних боца са кисеоником и стотињак пластичних канистера течности за хемодијализу. Посада је том приликом на Батајници упознала председницу Кола српских сестара Кундајица Дивну и председника републичког одбора Црвеног крста Србије, као и посаду чувеног транспортног авиона “ Кикаш”, који су били огорчени пошто им је забрањено да допреме хуманитарну помоћ.
Пилот Стева Попов је том приликом тад рекао генералу Новаку да је у авиону “ Кикаш” 40 тона средстава, да је неколико пута молио и захтевао дозволу да полети, али је није добио. Он је рекао и да је једном донео одлуку да полети. На прагу Полетно-слетне стазе пре полетања му се јавио командант РВ и ПВО СР Југославије генерал Божидар Стевановић, који је наредио да врати авион на стајанку, а ако полети да ће наредити јединицама ПВО да га оборе..
У ударном термину Дневника 2 на ТВ Београд тада је објављена информација о умирању бањалучких беба што је српску јавност дигло на ноге.
Наредног дана како је генерал Нинковић наредио на Батајницу су долетела два хеликоптера. У првој летелицу посаду су чинили пилоти Мијатовић и Ћетковић, а у другом Здравко Волаш и капетан Ратко Томић, као и подофицири авиомеханичари који су били део ове хуманитарне мисије.
По слетању велики број цивила је опет навалио по истом методу да се дочепају хеликоптера, због чега је војна полиција морала да интервенише. Издато је одобрење да у сваку летелицу се прими по пет цвила и три тоне медицинских средстава. После полетања са Батајнице, хеликоптери су слетели на аеродром Поникве.
Полетање је било извршено протрчавањем, заправо да се хеликоптер не диже из места у вис па прелази у хоризонтални лет, него хеликоптер као авион узима залет по полетно-слетној стази и кад достигне потребну брзину лагано се одваја од ње. Разлог оваквог полетања највероватније је лежао због ређег ваздуха, пошто се аеродром Поникве налазио на већој надморској висини.
Оба хеликоптера су уз заглушујућу буку одвојила од пите и прелетала преко Дрине, уследила је Романија коју су прелетели сасвим безбедно док није стигла Звијезда када је уследило обрушавање са велике висине, и прелазак на есктремно ниски лет, па опет пропињане, па спуштање и тако пуних 25 минута уз клопарање елиса. Летелице су иначе биле укрцане до прописане границе носивости са максималним оптерећивањем. Многи су се питали хоће ли летелице издржати или ће се поломити и уништити под притиском терета без било каквог дејства непријатеља.
Када су хеликоптери напустили Коњух прешло се на лет на сигурној висни према аеродрому Маховљани. Преживеле бебе су захваљујући пилотима хеликоптера ВРС дочекале спас са неба захваљујући храбрим пилотима и авиомеханичарима В и ПВО ВРС који су одлучили за овај рискантан и веома храбар лет на релацији Маховљани- Батајница.
Oни су за такве задатке школовани, нико други то не може да изврши
Током ратних 1992 и 1993 сваки лет хеликоптера је био борбени. На тим летовима В и ПВО ВРС забележила је и прве губитке. Ракетом је оборен изнад Брчког један хеликоптер у њему су погинули командант 92. мабр потпуковник Кустурић Слободан, командант ескадриле Ећимовић, заменик коданта хеликоптерске ескадриле са супругом и двоје деце, пилот поручник Божић. Код Брчког је рањен пилот Вујић Лазар а погинула су два путника. На питање да ли се боје кад лете углавном су одговарали да пре лета размишљају само о задатку, како га извршити што сигурније и безбедније: маршрута, висина, маневар, у току лета немају времена за страх јер су концентрисани на сам лет, а да се о преживљеним опасностима размишља тек након лета. Основни мотив је: “ они су за такве задатке школовани, нико други то не може да изврши, због тога постоје, живе” .