Вечна тема о нуклеарном оружју на тлу Европе поново заокупља пажњу. Бројке које су тренутно на санзи према последњим информацијама из 2022. у Европи се налази укупно 5 база у којима се налазе цилнидри WС-3 у којима су смештене нукеларне гравитационе бомбе. То су базе Геди и Авиано у Италији, Булхел у Немачкој Клајне Боргел у Белгији и Волкел у Холандији. У Турској то је база Инџирлик, иако су се у последње две године објављиване информације да је нуклеарно оружје из те базе уклоњено и пребачено у базу Девеселу у Румунији, где је смештен део антиракетног штита САД, али испоставило се да то није тачно.
Такође, цилиндри WС-3, али без нуклеарног оружја се налазе у бази Рамштајн и Норвенцих у Немачкој бази РАФ Лакенхет у Великој Британији, Балекесир у Турској и Араксос у Грчкој.
Према подацима из 1998 у бази Волкел која се налази у Холандији било је 11 цилиндара, Клајне Боргел исто 11, Геди исто 11, у Авиану чак 18 цилиндара. Највише цилиндара за нукеларне бомбе Б61-12 налази се у две авио базе којима управљају САД база Рамштајн чак 54 цилиндра и Инџирлик у Турској са 25.
НАТО пакт је по завршетку Хладног рата у складу са стратешким смерницама извео опсежно смањење типова и броја нуклеарног наоружања размештеног на простору европских чланица НАТО. Ваља споменути да нуклеарни арсенал НАТО од 1987. садржао је девет различитих тактичких нуклеарних система наоружања, али је тај број у 1991. смањен на пет типова тактичког нуклеарног наоружања. После 1993, а онда 1998 стање се није много променило. У питању нуклеарног наоружања у саставу УСАФ то су гравитационе бомбе Б-61 модел 10, касније модернизоване на модел 12, поморски део чине британске балистичке ракете Тридент ИИ који су заменилие британске гравитационе нуклеарне бомбе WЕ-177.
Б61 тактичка гравитациона нуклеарна бомба
У наоружање америчке војске уведена је 1966. У питању је оружје дужине 3,5 м, тежине нешто више од 300 килограма направљено укупно у 12 верзија од којих се све осим модела Б-61/7 сматрају тактичким нукеларним наоружањем, Иакос се пскулисало доста дуго да је у базама чланица НАТО смештена Б-61/10 испоставило се да је 1998. то била верзија 11, која је касније модификована у верзију 12. Ова бомба намењена је за извођење како тактичких тако и стратешких задатака, пре свега за рушење великих поѕемних комплекса. Тело бомбе је тако урађено да може да издржи притиске који настају приликом пробијања 3-6 метара под земљом, где се уз помоћ механизма за каснију експлозију покреће нукеларну експлозију са максималним ефектом рушења на поѕемне бункере и стварањем што мање материјалне штете на површини. Осим тактичких ловаца бомбе Б-61 носе и стратешки бомбардери Б-52, Б-1Б и Б-2Б, а од тактичких ловаца Ф-15Е, Ф-16 и Ф/А-18, као и авиони типа Торнадо које у свом саставу још имају Немци и Италијани.
Неке предпставаке говоре да је у целој западној Европи било укупно 214 цилиндара, али тај податак се треба узети са резервом.
Стратешки документ МЦ 400
Децембра 1991. усвојена је била серија стратешких докумената НАТО који су били у супротности са јавним Стратешким концептом савезништва из 1991 и касније из 1999.
Ради се о извештају МЦ 400 прихваћеном убрзо после усвајања стратешког концепта НАТО у Риму. Овај документ обезбедио је даље постојање америчког нуклеарног арсенала у Европи, кога савезниче ненуклеарне државе разумеју као највећи гарант раширеног застрашивања од стране САД. На подручју нуклеарне стратегије је ревидирани документ МЦ 400/1 из 1996 који је усмерен ка усвајању мањих, али флексибилних нуклеарних снага НАТО, које поред средства за очување мира, постају и гаранто чувања безбедности НАТО пред изазовима у будућности. Средином 1990 тих НАТО је прекинуо са напред израдом борбених нуклеарних планова приликом одлучивања које циљеве треба напасти, већ је предност дата процени и пројектовању у реалном времену и на основу потреба и циљева.
У пролеће 2000. Уследио је нови документ под ознаком МЦ 400/2, који садржи америчку интерпретацију Стратешког концепта савезништва.
Интересантно је што је у Србији скоро и непознато да унутар НАТО пакта постоји посебна група за нукеларно планирање (Нуцлеар Планнинг Гроуп) у којој су све чланице осим Француске и Исланда које имају статус посматрача, а учествују у обликовању нуклеарне стратегије НАТО и обликовање смерница за употребу и обезбеђење заштите НАТО -вих нуклеарних снага. На нивоу министра одбране група се састаје обично два пута годишње, међутим постоји стално радно тело представника чланица једанпут недељно.. Група за нуклеарно планирање у свом саставу има и ад хоц организована тела: Групу на високом нивоу и Група за безбедност оружја којима преседавају Американци, а састављене су из експерата који делују на подручју нуклеарног планирања и безбедности и заштите нуклеарног оружја. И нове чланице су са уласком у савезништво добиле право учествовања у тој групи, а од њих се очекује да подрже темељну улогу нуклеарног оружја у спречавању рата.
Стратешки документ МЦ 400/1/2Овај документ обезбедио је даље постојање америчког нуклеарног арсенала у Европи. На подручју нуклеарне стратегије тај документ је ревидиран 1996. и познат је по ознаком документ МЦ 400/1 који је усмерен на мање, али флексибилне нуклеарних снаге НАТО. У пролеће 2000. уследио је нови документ под ознаком МЦ 400/2, који садржи америчку интерпретацију Стратешког концепта савезништва.
Према условима Уговора о коначном решењу у погледу Немачке који је ступио на снагу 15. марта 1991, Немачка се одрекла производње, поседовања и контроле нуклеарног, биолошког и хемијског оружја. Међутим она и даље има америчко нуклеарно оружје и то 20 америчких тактичких нуклеарних бомби Б61 стационирано је у ваздухопловној бази Бихал.
Вежба „Непрекидно подне“
НАТО пакт у Европи од 2015. године интензивно одржава вежебе под називом „Непрекидно подне“ чији је циљ обучавање пилота борбене авијације који ће у случају судњег дана носити нуклеарне авио бомбе под крилима својих летелица, које би према замсили требало да буду употребљене против Русије.
Иначе америчко ваздухопловство према неким процемана у Европи тренутно чува 100 нуекларних бомби Б61-12.
У вежби одржаној октобра 2021 једни од учесника били су холандски Ф-16, Немачки и италијански борбени авиони Торнадо. Немачки из базе Бихал и Италијански из базе Геди, који ће иначе ускоро бити повучени из оперативне употребе кад две ескадриле 102. и 154. које ће од 2022. бити пренаоружане борбеним авионима Ф-35.
Иначе, Немачка никада није имала атомско наоружање. Од кад је СР Немачка постала пуноправна чланица НАТО планирано је било да Немачка војска на својим борбеним летелицама користи америчке гравитационе нуклеарне бомбе Б 61 против Совјетске армије у случају да затреба. Уједњењем две Немачке пропашћу Варшавског пакта и крајем Хладног рата веровало се да је то наоружање одавно повучено из Немачке.
База Бихал
Међутим, то изгледа и није био случај како се веровало. Испоставило се да бомбе и даље налазе у бази Бихал код града Ајфела која је база 33. тактичке ескадриле немачког ратног ваздухопловства у којој се наводно и данас чува 20 нуклеарних ваздухопловних бомби и то два подтипа варијанте Б61 које носе ловачки авиони.
У случају неке непредвиђене ванредне ситуације авио бомбе типа Б61 би биле монтиране под крила авиона торнадо и директно усмерене на непријатељске циљеве у случају угоржавања источних граница НАТО пакта.
За време Хладног рата циљ нукеларног арсенала био је у случају да конвенционални напад не успе за заустављање совјетског оклопа употреби нукеларно оружје.
Интересантно је да се америчко тактичко нуклеарно оружје не крије само у Немачкој Непотврђене информације и предвиђања стручњака указују да сличне базе постоје и у Италији, Белгији, Турској и Холандији.
Бундстаг тражио уклањање Меркелова окренула главу
Далеког 26.марта 2010. Бундестаг је од владе у Берлину великом већином захевао да се „снажно заложи за повлачење америчког атомског оружја из Немачке“, али влада тадашње канцеларке Ангеле Меркел у последњих 11 година то није ниједном урадила. Напротив, немачка авијација је од 2015. повећала број војних вежби на којима су се пилоти оспособљавали за лет са нукеларним оружјем под крилима. То је посебно кренуло од када је Русија преузела Крим, разместила тактичке балистичке ракете типа Искандер у Каљињинградској области, руској енклави на североистоку Европе између Пољске и Литваније.