Развој нуклеарне нападне подморнице класе „вирџинија“ везан је за појаву Визије америчке морнарице за 21. век под називом „ Сеа Поwер 21“, која је поморским снагама поставила циљ да се трансформишу у „ново стање“, како би могле „одговорити предстојећим мисијама“.
Од увођења у употребу првих нуклеарних подморница, пред мораницу САД постављани су стално задаци које су могле да изврше једино најквалитетније подморнице. Прво су то биле стратегијске нуклеарне подморнице носиоци балистичких пројектила, а затим и нападне нуклеарне подморнице, које су штитиле ударне групе носача авиона и стратегијске подморнице на редовним патролама или су саме спрводиле патроле на свим светским океанима.
Међу нападним подморницама, пред сам крај хладног рата и пада Берлинског зида, у употребу је ушла нуклеарна подморница класе „ Лос Анђелес“, а током последње деценије 20. века и подморница класе „ Сеаwолф ( ССН21)“, које су уједно представљале последњег ловца на руске подморнице грађене на класичан начин.
Проблем који се јавио била је енормно виоска цена изградње ових подморница, па се на захтев америчког Конгреса одустало од градње 30 подморница ове класе.
Промена геополитичких околности и нови облици ратовања захтевали су да морнарица добије подморницу за 21. век која ће имати другачији дизајн, боље перформансе од постојећих подморница у дубинама океана, као и могућност примене о обалним водама, што су наметнуле интервенције у Ираку и Југославији 1999. Године.
Половином 1998. године, чувени произвођач нуклеарних подморница Генерал Дyнамић Елетриц Боат ( ГДЕБ), отпочео је испитивање дизајна нових нуклеарних подморница, начин изградње, који је обећавао знатно смањење трошкова у изградњи и употреби.
Занимљиво је да је подморница класе „вирџинија“ први амерички ратни брод који је конструисан употребом рачунара што је омогућило 84 одсто мање конструкцијских промена током пројектовања и изградње него што је то било на подморници Сивулф, која је конструисана на класичан начин – прво на папиру – а затим израдом скупих дрвених модела и дуготрајним испитивањима која су исцрпела морнаричку касу.
Искуства стечена у употреби рачунара помогла су Морнарици САД, Елецтриц Боат и Неwпорт Неwс Шипбуилдинг да у пероиду од 1998 – -2002 године на девет студија дефинишу коначан облик трупа, димензије и оперативну дубину „вирџинија“. У пројекат су укључени подморничари, инжењери и сви који могу утицати на развој подморнице и њен животни циклус.
Конструктори су успели да трошкове производње редукују за чак 30 посто. Стоврен је нови реактор за „вирџинију“, којем не треба мењати нуклеарно гориво у читавом веку употребе подморнице.
Подморници је тиме омогућен спектар различитих мисија. Од противподморничке, до противбродске, минске, обавештајне, превоза специјалних јединица, ракетних удара, патролних и извиђачких задатака.
При изградњи овог типа подморнице, морнарица је имплементирала нов начин изградње чврстог трупа. Уместо резања челичних лимова, ради инсталирања опреме у подморницу, употребљен је модуларни начин конструкције и изградње, што је омогућило да поједини делови подморнице буду инсталирани пре него што чврст труп буде затворен.
Овакав начин градње омогућио је да командни, контролни и комуникацијски систем буду уграђени после тестирања и верификације. На овај су начин испитани електрични системи командног центра пре уградње, а и одређен је највећи степен ефикасности и оперативности система као и замене.
По први пут примењене комерцијалне технологије у градњи – то је оно што је „вирџиније“ издавојило у односу на остале нападне нуклеарне подморнице. Неке од тих технологија се могу купити на тржишту. Управо то је самњило производне и конструкцијске трошкове, уз истовремно задржавање највиших стандарда у повезивању система и подсистема.
Подморница „вирџинија“ изведена је на јединствен начин, јер су унутрашња и спољна њене конструкција револуционарни.
Подморница је добила и нов облик перископа ткз „ фотоник“, који је омогућио бројне промене. Како у унутрашњости подморнице тако и споља. Јер, перископ више физички не повезује торањ брода са командним мостом, који се налазио на средини подморнице.
Торањ је померен напред што је омогућило боље хидродинамичке особине подморнице. Истовремено, централни део подморнице спуштен је једну палубу ниже и померен назад, чиме је ослобођен додатни простор и побољшани услови и квалитет рада посаде.
Употреба „фотоник јарбола“, у односу на класични телескопски, који се увлачио, омогућио је посади да површину из зароњеног стања посматра преко камере у боји, у црно -белој техници виоке резолуције или у инфрацрверном спектру.
Контрола се обавља преко бројних монитора над борбеним станицама. Осигурана је и контрола сонара, навигације и оружаних система из једног центра смештеног у подморници. Промена у односу на класе Лос Анђелес и Сивулф огледа се и у томе што је командант подморнице из своје кабине повезан са оперативним центром, односно са системима навигације и оружаним системима.Пошто је „Вирџинија“ добила и улогу деловања у приобалним, плитким водама, оспособљена је и за боравак у оваквим водама.
Сонар је конструисан тако да све звукове чује чистије, што је предност у великом акустичном окружењу и прикривеним мисијама. Сонарна опрема укључује стационарни сонар Лигхтwеигхт Wиде Апертуре Арраy сонар, два вучна сонара ТБ-16 и ТБ-29. Додатна прислушна акустична оперма распоређена је по спољњем трупу и торњу подморнице.
Сонарном опермом високог квалитета омогућено је откривање тихих конвеционалних подморница и морских мина свих типова, које су претња за подморнице које делују у приобалном појасу. Вирџинија поседује и систем за даљинско минско претраживање, који повећава способност противминског деловања.
Подморница има континурану везу са здруженим тактичким и оперативним саставима, захваљујући системима на бази Ц4И који су уграђени у заједничку подморничарску собу. Због одличних особина, нови комуникацијкси истем биће укључен и у будуће ратне брдове морнарице САД. Нов комуникацијски ситема Цомон Субмарине Роом ( ЋРР) повезан са системом ФорцеНет, може примати и слати информације о противничким снагама и увидом у тактичку ситуацију омогућити властитим снагам да изврше удар.
Нуклеарна подморница „вирџинија“ дизајнирана је са високим степеном аутоматизације, што омогућава боребно деловање са посадом чији број не прелази више од 120 чланова. Остале нападне нуклеарне подморнице имају по 134 члана у просеку, па су трошкови смањени за више од 10 одсто.
За шта су у навигацијској служби на осталим подморницама потребна четири човека, то у „вирџинији“ раде двојица – седећи за тачскирн-екранима и џојстицима, које користе као модерни борбени авиони електричне команде система за контролу и навигацију подморнице системом флy- бy-wире.
Употреба ткз. „ топлих кревета – што је традиција у нуклеарним подморницама старијих годишта – у овој класи више не постоји. И посада је смештена у удобне шестокреветне кабине, које омогућују сваком морнару приватност и простор за смештај личних ствари.
У складу са америчком доктрином Поморске моћи, ова подморница је способна да изведе удар на било који циљ. За то користи 12 вертикалних лансера ракета.
По количини наоружања и по убојитости ова подморница такође испред класе Лос Анђелес А укрцава и више поморских командоса. Нова комора за улазак и излазак диверзаната у подморницу и систем сувих комора допринели су да „вирџинија“ постане свестрана и невидљива.
Досад се је изграђено 21 подморница ове класе и све називе носе по америчким савезним државама. У оперативној употреби налазе се варијанте блок И и ИИ, ИИИ и ИВ:
УСС ВИРГИНИА ( ССН-774), УСС ТЕXАС ( ССН-775, УСС ХАWАИИ ( ССН-776, УСС НОРТХ ЦАРОЛИНА (ССН-777), УСС НЕW ХАМПШИРЕ ( ССН-778), УСС НЕW МЕXИЦО ( ССН-779, УСС МИССОУРИ ( ССН-780), УСС ЦАЛИФОРНИА (ССН-781), УСС МИССИССИПИ ( ССН-782), УСС МИННЕСОТА ССН-783, УСС НОРТХ ДАКОТА, УСС ССН-784, УСС ЈОХН WАРНЕР, ССН-785, УСС ИЛЛИНОИС ССН-786, УСС WАШИНГТОН ССН-787, УСС ЦОЛОРАДО ССН-788, УСС ИНДИАНА ССН-789, УСС СОУТХ Дакота ССН-790, УСС ДЕЛАWАРЕ ССН-791, УСС ВЕРМОНТ ССН-792, УСС ОРЕГОН ССН-793, УСС МОНТАНА ССН-794
Ткође треба бити изграђено још 18 пловних једница. Моранрица САД планира градњу укупно 34 пловне једнице од којих ће остале бити на стандарду Блоцк В, ВИ и ВИИ
Нуклеарне подморнице класе Вирџинија имају депласман од 7.800 тона, дугачке су 115 метара и широке 10 метара, подводна брзина 46 км на час. Максимална брзина подморница је 25 чворова, а могу заронити до дубине од 250 метара. Подморница има 134 члана посаде, од којих су 14 официри. Наоружани су ракетама томахавк и са 28 торпеда Марк МК 48 и роботизованим аутономним подводним пловилима
Подморнице класе Вирџинија (ССН-774) су прва класа америчких подморница дизајнираних за океанске и обалне операције. Планиране су да замене старије нуклеарне подморнице класе Лос Анђелес При пројектовању класе Вирџинија обилато су коришћени рачунари.