После 224 дана, на саму годишњицу заузимања Маријупоља завршила се битка за Бахмут, аи не проглашењем победе с једне и признањем победе с друге стране, него медијским ратом и негирањем.
Ову битку сада већ неки називају најкрвавијом битком у Европи у 21 веку где су се сукобили руска плаћеничка војна компанија Вагнер која је имала помоћ руске војске и украјинска војска која је у тај град који је пре рата бројао 80.000 становника послала своје најелитније једнице које су се са вагнеровцима борили за сваки стан, солитер, двориште, улицу, где су се јуриши смењивали и по неколико пута дајући посматрачима који су све то гледали са даљине као да се одвија нека нова Стаљинградска битка.
Украјинци за сада и даљ ћуте, али странице на друштвеним мрежама већ говоре, додуше увијено у обалнде да је Украјина изгубила битку за Бахмут.
И сам руски председник Владимир Путин је у суботу касно увече честитао групи Вагнер на заузимању Бахмута и навео да ће за то бити одликовани.
„Свима који су се истакли биће уручене државне награде“, напомиње Кремљ.
У суботу касно увече огласило се и руско министарство одбране, кратким саопштењем:
„На Артјомовском тактичком правцу, као резултат офанзивних дејстава Вагнерових јуришних јединица, уз подршку артиљерије и авијације Групе снага Југ, ослобођење Артјомовска је завршено.
Први у суботу око 14 сати објавио је шеф војне групе Вагнер Јевгенији Пеигожин који је заједно са својим борцима развио руску војну заставу и заставу војне формације Вагнер и саопштио да је комплетни град у рукама те војне формације.
Пригожин је додао да ће трупе те војне формације консолидовати зону у граду и линије изван града, а онда 25. маја се повући из града на одмор и обуку, са чиме је наговестио да је мисија те организације у рату у Украјини за сада привремено завршена и да ће се на позив руске војске вратити, ако буде потребно.
Овде се показало да оно што сам говорио о тактици у бици за Бахмут је било тачно. Наиме још у марту текуће 2023 сам написао следеће:
Суштина је да су се Руси у бици за Бахмут окренули тактици која се водила у време Другог светског рата заправо за време Стаљинградске битке, а то је стварања тзв. обруча. Овде није Западни концепт муњевитог ратовања и заузимања територија, већ су се одлучили на једну другу концепцију а то је мрвљење отпора. Значи стварања да се скуп војника где је у овом случају негде око 50 до 60 хиљада војника сконцентрисано на једном месту, ви сада ломите њихов отпор. Стварањем не само мртвих, иако је то пожељно већ да војници буду ван употребе и на други начин рањени или трауматизовани. Та безвољност за борбу је оно што Руси сада желе да постигну. Значи да увуку што више украјинских војника, да сломе њихов отпор да би у некој следећој фази могли да крену у офанзивну операцију.
Ко би могао да наследи Вагнеровце у Бахмуру, Артомску или Артемјовску за сад није познато, али се назире да би до могле бити свеже чеченске једнице из састава одреда АХМАТ и да ће они држати линију одбране уз помоћ руским ВДВ на боковима.
Већ сад се очекује да је заузимањем Бахмута отворен пут за офанзивније операције с обзиром на то да су градови који су близу Бахмута већ неколико дана под константним ракетним и ударима дронова камиказа по кључним позицијама украјинске војске.
О томе колики су губици на обе стране у бици за Бахмут је за сад тешко говорити, јер су већином непрецизне инфорамције и свака страна је из пропагандних разлога преувеличавала или смањивала бројно стање. Једино што се може рећи за целу причу јесте да су ти губиви огромни, како у људима тако и у борбеној техници.
Иначе украјинска војска је у град послала све што је могла од западне технике од лаких оклопних возила, оклопних транспортера до тенкова. Право питање било би шта је од те технике преживело, с обзиром да је доста олушпина било видљиво по улицама и двориштима између зграда.
Они рањеници који су евакуисани сведочили су о паклу који се тамо одвијао. Оно што је интересантно било је да је у самом граду остало било доста цивила упркос томе што је битка почела још 8. октобра 2022. године.
Завршница битке за Бахмут била је позната по неколико противудара на боковима по руским снагама, док у самом граду настављено је зауизмање четири четврти које су претворене биле у бастионе на периферији. Суштина украјинског задржавања и противудара није била офанзива како је неко тврдио него омогућавање евакуације, рањених и преосталих снага пошто се утврдило да је пад града неминован.
И у овом случају медијски спин је имао значајну улогу са објављивањем гомиле снимака да је битка и даље у току.
Основно питање које се логично намеће већ сад јесте шта ће бити после битке за Бахмут.
Бахмут односно Артјомск како га Руси зову налази се северно од града Горловке, Важност овога града за Украјину је у томе што је био један од великих железничких чворишта за снабдевање украјинских трупа у Донбасу.
Иначе почетком октобра 2022. војни коментатор Бошко Јовановић описао је значај Бахмута за украјинску војску. Он је тад написао да Украјинци требају да ураде све да задрже Славјанск/Бахмут, јер задржавање на линији Краматорск-Славјанск/Бахмут би дозволило да се између Дњепропетровска, Кијева и Донбаса направи неколико одбрамбених линија. Фортификација неће никад бити превазиђена и увек ће бити потребна.
„Ако Руси заузму Бахмут односно Славјанск, кренуће на Крамторск и наравно на даље уништавање железничке, енергетске и водне инфраструктуре“, написао је тада Јовановић што се и на крају догодило.
Средином децембра 2022 Горан Стојановић је у свом ауторском тексту описао зашто је Бахмут веома важан за украјинску и руску војску.
„Ослобађањем града Артјомовска, Руска Армија ће контролисати значајно транспротно чвориште и већину путева украјинске логистике на огромном подручју. Омогућиће Руској Армији да наступа даље од прве линије и угрожава друга утврђења на контактној линији и оствариће примат за бољу припрему терена за очекивану офанзиву.
Град Артјомвск представља важну раскрсницу и главни логистички путеви северног Доњецка пролазе кроз њега, најважнија магистрала М03 према Славјанску. Поред тога од Артјомвска ка југу преко Мајорска води железничка пруга до Луганска и на крају до саме Русије.
Тако да заузимање самог града и околине, посебно Севернодоњецког пута ће омогућити руској логистици добру полазну тачку и центар снадбевања за очекивану офанзиву према Славјанску и даље. Ослобођење Бахмута или Артјомвска би сигурно у великој мери утицао на ситуацију у Соледару и дао Русији бољи поглед на долину Бахмутовке, што доводи до претпоставке да ће се украјинске одбрамбене линије морати повући даље на запад, а Руска Армија би тиме заобишла друга утврђења не кружи се југозападно ка Торетску преко подручја Дилијевке које није ни приближно тако добро утврђено и заокружили би украјинске снаге на овој линији контакта, и ставили висове под контролу ватре, што би постепено довело до уништења живе силе по принципу котлова, и повлачење украјинских снага из Торетска, написао је тада он.
Други војни кометатор Александар Киш има другачији поглед, који је изнео још 11 марта:
Украјинска страна је по сваку цену одбијала да повуче војску из безизлазне ситуације у опкољеном граду, трпећи страшне губитке, док су борци приватне војне компаније “Вагнер” на руској страни, скоро сасвим без директне ваздушне и артиљеријске подршке са поприличном брзином успевали да савладају регуларне снаге Украјине.
Сам град је у безизлазној ситуацији а украјинска војска је намерно жртвована.
Поставља се питање због чега је Кијев одбијао да повуче војнике из ужаса у Бахмуту, где нису и немају шанси за одбрану.
Неки извори говоре да су војници у Бахмуту жртвовани политичком одлуком, и страхом Зеленског да ће му повлачење нарушити подршку у народу али и пред страним савезницима – НАТО пактом. Ту се спомињу и велика разилажења измедју војске која је захтевала повлачење да би се избегло окружење и безразложно уништење – и Зеленског који живи на својој пропаганди и изјавама да ће ослободити целу Украјину, па му повлачење свакако не иде у корист. Ако се то испостави као тачно – биће то први пример и случај у историји да је један приватна компанија до ногу потукла оружане снаге једне суверене државе – и то снаге које су имале свакакву подршку САД и НАТО пакта који су се сматрали до сада највећом светском силом у историји.
Постоји и други смер размишљања а то је да је Украјина одлучила да покуша још један, последњи и одлучујући бој – покушај контраофанзиве да се одблокира Бахмут, Русима нанесе одлучујући пораз и да се преузме иницијатива на фронту која је одавно у руским рукама.
Ово није толико немогуће – да је у Кијеву дошло до синергије идеја западних инструктора и саветника из земаља НАТО и САД, и политичких структура у Кијеву који сматрају да су способни да руској војсци нанесу одлучујући и поражавајући ударац.
Такав смер размишљања је последица широке пропаганде која руске снаге страховито потцењује, а украјинске уздиже у небеса. Украјинци и њихови Западни саветници се позивају на “успехе” украјинаца у концентрисаним ударима на слабо брањене и разрешен снаге Русије око Харкова, што су пак одмах прогласили својом бриљијантном војном победом. Тако да сада постоји велика могућност да се ослањајући на то – углавном медијску “славу” покушају концентрисани удар на руске снаге.