После Пакистана, још једна земља била је заинтересована да набави тадашњи југословенски тенк М-84. Наиме, СФРЈ је са ираном водила интензивне преговоре, али на жалост од реализације није било ништа, јер је убрзани распад земље зауставио све планове, а Иран 1993. године од тадашње Русије набавио 300 тенокова Т-72С „Шилден“ који су могли лансирати ракету из тенковске цеви. Скоро три деценије касније Иранци су уз помоћ стручањака са Балкана успели да развију домаћу верзију модификације тенка Т-72 под именом „КААРАР“.
Како је својевремно записао генерал Милорад Драгојевић, начелник ВТИ и касније помоћник савезног министгра одбране у својој књизи „Развој наоружања ВТИ као судбина“, разговори са Ираном су били унеколико другачији него са осталим земљама.
На то утицало је неколико фактора, пре свега дугогодишњи рат са Ираком, са којим је Југославија имала више него одличну војнотехничку сарадњу, а други најбитнији фактор је био дешавање у самој земљи и политика коју су они спроводили према другим земљама.
Интензивни разговори са Ираном започели су 1989 године, а покушају склапања уговора требало је да следи 1991. али је рат букнуо и од тог посла није било ништа.
Како је све почело
Те 1989. тадашњи директор СДПР Јовановић са министром одбране Ирана потписао је протокол о будућој међудржавној сарадњи. Већ јула исте године у Ирану се обрела већа група југословенских стручњака који су имали задатак да сагледају производне могућности Ирана и израда пројектног задатка , који би послужио као предуслов наше понуде за организацију и производњу тенка М-84 у Ирану. Новембра 1989 представницима те земље предата је понуда за пренос технологије у укупној вредности 2.511.000.000. долара.
Како наводи генерал Драгојевић цене испорука, одливака, склопова и агрегата формиране су биле на бази цене тенка за Кувајт у вредности 1.500.000 долара по комаду и уобичајених резерви. После тога вођено је више разговора, па је датап онуда са знатно нижом ценом.
Иначе за понуду новог тенка Ирану било је заинтересовано више земаља. Руси са својим Т-80, ЧССР са модификованим тенком Т-72М, НР Кина са својим СТОРМ-ИИ, Бразил са тенком „Озорио“ и Југославија са М-84. У склопу разматрања понудао тенквима и технологијама Иранци су посетили у периоду од септембра-децембра 1990 све земље које су понудиле своје тенкове. У ужи избор ушли су Кина, Русија и СФРЈ да би прикупили додатне информације, јер су све три земље ушле у ужи избор. За коначни избор тенка формирана је комисија од припадника регуларне армије, револуционардне гарде, војне индустриј, логистике и неких других служби везаних за производњу тенка.
Југословенска делегација није имала дилему да је требало Иранцима изнети наше аргументе зашто је М-84 много бољи него руски Т-72С и зашто је тај дугорочан посао веома важан за СФРЈ.
Кључни разговор је обављен са доктором Барзанијем директором војне индустрије, и који је сматрао да Југославија има благу предност над осталима, али је мана та што М-84 није имао могућност лансирања ракете из цеви тенка. На томе су како генерал Драгојевић истиче посебно инсистирали Пасдарани. Југословенска делегације је рекла да тенк може лансирати ракету само ако стоји, али не и у покрету и да је неко Иранце погрешно информисао да то руски тенкови раде у покрету.
Вечој војној делегацији био је приказан филм са најбитнијим информацијама о тенку, технологијама и предностима М-84 у односу на конкурентске тенкове у свету.
Наредног дана др Барзани је рекао генералу Драгојевићу да је наша делегација била у праву и да је група превидела могућност испаљивања ракете из тенка у покрету.
Представниици војне индустрије су затим тражили да југословенска делегација обиђе неке њихове погоне и да изнесу мишљења о могућности коришћења свега с чим располажу у производњи тенка. Предвидели су да тенк производе у оквиру постојећег новоизграђеног комплекса фабрика војне индустрије..
Оно у чему Иранци нису одустајали било је да спусте нашу цену. Међутим у јогословенској делегацији постојала је једна земља да ли ће доћи до распада земље и пропасти овако великог и амбициозног посла. Више је било оних који су сматрали да до распада СФРЈ неће доћи и да и ако дође до разлаза економска логика ће превладати, али на жалост распад је уследио и то крвав, а од посла није било ништа. Иран је у Русији три године касније купио руске Т-72С.