БВП М-80А1 ВИДРА У ВОЈСЦИ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Фото: Данко Боројевић

Данко Боројевић

Још 1978. године, у Југословенској народној армији (ЈНА) схваћено је да се мора
приступити побољшању борбеног возила пешадије М-80 (БВП М-80). Модификација је
обухватила нови БВП М-80А.

На ново возило означено као БВП М-80А1 постављена је нова купола М-91 Видра, са новим аутоматским топом М-86, калибра 30 мм, новим системом за управљање ватром (СУВ), полуатоматско вођеним противоклопним ракетама друге генерације 9М14МП1 и са четири бацача димних кутија М-79 (БДК М-79).

Фото: Данко Боројевић

Купола М-91 израђена је од панцирних челичних плоча варене конструкције и обезбеђује балистичку заштиту знатно вишег нивоа од оне на куполи М-80А. Веће је масе за око 35%, па је борбена маса модификованог возила 14480 кг. Купола је масе 1350 кг, што је делимично умањило покретљивости и амфибијска својства возила. У њој је постављен нови топ М-86 калибра 30 мм. Уграђена је нова савремена дневно-ноћна нишанска справа НС-30/1, а жироскопска стабилизација топа и нишанске справе, заједно са новим серво системом за покретање куполе и топа омогућава дејство и из покрета. Возило је опремљено и новим полуаутоматским системом за вођење ракета „Маљутка“.

Фото: Данко Боројевић

Нови систем функционише тако што оператер више не мора да наводи ракету (коју је пратио кроз оптички уређај захваљујући светлећем маркеру на задњем делу ракете) већ је довољно да држи на нишану циљ, а ракета се сама усмерава према њему. Осим новог наоружања, на куполи су са спољне стране монитране димне кутије. За потребе радио- хемијског извиђања конструисан је нови Рх детектор ДРХТ. Возило је погоњено солидним дизел мотором ФАМОС 10В003 од 235 киловата снаге, специфичне снаге од 61,6 киловата по тони.

Фото: Данко Боројевић

Финалиста производње био је сарајевски ФАМОС. Топ са куполом, производио је
Завод Црвена Застава из Крагујевца. Услед разних узрока, развој модификованог возила отегао се готово десет година. Кад је све регулисано, ново возило означено као М-80А1 Видра усвојено је у наоружање ЈНА, фебруара 1988. године. ФАМОС је тад приступио изради два прототипа БВП М-80А1 Видра, ради испитивања. Возила која се данас налазе у Србији, прошла су техничка испитивања. На основу тог, ФАМОС је приступио производној реализацији предсерије од десет БВП М-80А1 Видра.

Сложеност производње самог возила, условио је веома дуг развој. Посебно је купола
дуго развијана. Сам топ који је рађен по швајцарској лиценци, показао се веома
непоузданим и склоним честим застојима. То се све морало средити. Због тога је
прокоцкана шанса, за велики извозни успех, које би возило имало, да је завршено до 1985. године. Прототипови возила испитивани су и у Египту. Тако је један прототип, своје амфибијске карактеристике проверавао и у самом Суецком каналу. Током 1990. године, снимљен је одличан пропагандни филм о „Видри“, у трајању од 15 минута.


Предсерија је завршена крајем 1991. године. Возила су имала фабричке бројеве од
05001 до 05010, док су се евиденцијски бројеви исписани на шасијама возила, мало испод куполе беле боје, кретали од броја 20001 до 20010. Сви предсеријски примерци били су у стандардној ЈНА шеми бојења, за сва оклопна возила. Нулта серија ових возила, јединицама ЈНА, из фабрике специјалних возила у Храсници, испоручена је почетком 1992. године. Тад је Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ), увелико утонула у крвави грађански рат. Због тога је ЈНА пожурила да преузме новопроизведена возила. Возила су преузета, без дела техничке документације, јер је било саботирања од стране дела радника у фабрици ФАМОС. Било је јасно, да ће део радника који су хрватске и бошњачке националности, покушати спречити да се возила предају ЈНА. Тако су возила
предати сарајевском гарнизону ЈНА, без дела документације.

Занимљив је начин извлачења возила из погона фабрике у Храсници. Наиме, уместо да
возила буду предата ЈНА, како су правила налагала. Односно, да прво буду пребачена на теретну железничку станицу Алипашин мост и натоварена на теретне вагоне и тако
испоручена ЈНА, возила су сопственим погоном напустила фабрику. Десет возила је преко Илиџе, у колони стигло у касарну ЈНА „Слободан Принцип Сељо“ у Лукавици. У касарни у Лукавици, нове БВП преузима јединица ЈНА. Убрзо затим су се три БВП „Видра“ нашла у касарни ЈНА „Виктор Бубањ“.

Прва борбена употреба „Видри“, била је током извлачења дела јединица ЈНА из
Сарајева, маја 1992. године. Наиме, ујутро 2. маја, три БВП „Видра“ потпомогнута са два
БОВ-ВП М-86, учествују у одбрани објеката Команде 2. војне области ЈНА (2. во) са
седиштем у насељу Бистрик у Сарајеву. Правац кретања колоне из касарне ЈНА „Виктор Бубањ“ до Команде 2. во био је „Виктор Бубањ“- Отока – Пофалићи – Скендерија – Бистрик. Током кретања колоне, дошло је до првих окршаја са муслиманским снагама.

Фото: Данко Боројевић

По колони у покрету, дејствовале су снаге „Патриотеке лиге“ и „Зелене беретке“, али није било губитака у колони. Колона се није заустављала, већ је на напад одговорила из покрета. И настављено је кретање ка Бистрику. По доласку у Скендерију, преко радио везе, наређено је да се део возила врати у касарну „Виктор Бубањ“, док су једна „Видра“ и један М-86, наставили ка Бистрику. У тренутку доласка возила, на Команду је вршен напад из више праваца. Тако да су се пристигла возила, одмах укључила у одбрану. У тим борбама БВП „Видра“ је оштећен, док је посада под борбом извучена из оштећеног возила. Следећег дана, колона ЈНА која је напуштала Сарајево, у „Добровољачкој“ улици нападнута је од стране паравојних муслиманских снага.

Фото: Данко Боројевић

Тог 3. маја, муслиманске снаге заузеле су и касарну „Виктор Бубањ“, где су затекле
оштећен још један БВП „Видра“. Та два БВП, онај на Бистрику и онај из „Виктора“, убрзо
су поправљена. Тако, да су то била, прва оклопна возила муслиманске Армије БиХ. Због недостатка муниције за топ, из возила се према положајима Војске Републике Српске (ВРС), деловало углавном из митраљеза ПКТ. Возилима се више пута кретало и по Алипашином пољу и другим градским насељима. Како се рат одмицао, „Видре“ су се
мање користиле у борбама са снагама ВРС. Возила су имала, маскирну шему бојења.
После рата, оба возила М-80А1 Видра, која су остала у АБиХ, као неперспективна су
сасечена.

Што се тиче дела возила, која су била у Лукавици, она су остала у рукама српског
народа са тих подручја. Једно возило је преузео одред специјалне полиције МУП
Републике Српске (РС). То возило је пратило тај одред, током борби за Републику Српску.

Фото: Данко Боројевић

Преосталих седам „Видри“, ушло је у састав Сарајевско-романијског корпуса (СРК) ВРС.

Возила су учествовала у борбеним дејствима, у зони одговорности СРК. Једна „Видра“
била је у саставу 4. извиђачко-диверзантског одреда (4. ИДО) „Бели Вукови“ и она је
пратила одред током борби, посебно у рејону Трескавице. Та „Видра“, имала је
импровизовану додатну заштиту у облику армиране гуме. Због тога је имала специфичан изглед. У саставу 1. илиџанске пешадијске бригаде ВРС, нашла се једна „Видра“. Она је карактеристична по маскирној шеми и натпису на себи. Наиме, на њој је натпис ћирилицом, „црне звери“ испод којих је исликан црни пантер а испод њега натипс „Војковићи“. Што јасно указује на то, да је наведено возило било у саставу јединице из Војковића, илиџанске бригаде ВРС. Осталих пет „Видри“ било је у саставу 1. сарајевске механизоване бригаде СРК. Део возила добио је нове, маскирне шаре, док је део остао у бојама ЈНА.

После завршетка рата, возило из специјале МУП РС завршило је у касарни у Бијељини,
где је због потпуне неисправности, сасечено 2000. године. Осталих седам „Видри“, ушло је у састав 5. корпуса ВРС, који је наставио традицију СРК ВРС.

Последњом реформом ВРС, та возила из састава 5. корпуса ВРС ушла су у састав 27.
механизованог батаљона, 15. механизоване бригаде ВРС у Дервенти. Возила су са Пала, стигла у Дервенту убрзо по формирању 27. батаљона, септембра 2004. године. БВП из Војковића задужује командни вод батаљона, док се преостала возила распоређују у две механизоване чете батаљона у Дервенти

Видре из Републике Српске, ту су сачекале гашење ВРС. Као неперспективно
наоружање, нису ушле у састав нових ОС БиХ. Чекајући своју судбину, још увек се налазе у касарни „Здравко Челар“ у Дервенти.

ФОТО ГАЛЕРИЈА: