БРИТАНСКИ МОРСКИ ХРТОВИ: BRITISH AEROSPACE SEA HARRIER FRS.1/2

The Royal Navy (RN)/Fleet Air Arm (FAA)

Пише: Данко Боројевић

Британско ваздухопловство познатије као RAF (Royal Air Force) 1969. године почело је да преузима прве примерке авиона Hawker Siddeley Harrier GR.1, иако је тај авион био стар већ близу десет година. Наиме, претеча авиона Harrier био је Hawker P.1127 који је први пут полетео октобра 1960. године. Проблем који је причињавао мотор који би омогућио вертикално полетање и слетања решен је 1957. године, кад је створен мотор Пегасус. Пегасус је интегрисан у први прототип авиона с ознаком P.1127, који је прво лебдење извео 21. октобра 1960. године. Током само једне календарске године направљена су бројна побољшања структуре авиона и самог мотора, захваљујући којима је P.1127 у децембру 1961. године већ летео транссоничном брзином. Побољшана верзија авиона је добила назив Кестрел, а већ 1962. године владе Велике Британије, САД и СР Немачке одлучиле су да наставе заједничко финансирање једног интернационалног сквадрона од девет авиона. Тај сквадрон је током 1965. године налетео око 600 сати. Прво вертикално полетање и слетање на мору је изведено у фебруару 1963. године на носачу авиона Ark Royal. После тога је настављено са низом демонстрационих летова са носача авиона, чиме је доказана употребљивост ових авиона у морнарици.

Упркос томе, целокупан програм је одбијен, а влада Велике Британије је у исто време
дозволила наставак развоја употпуњеног авиона Kestrel поручивши га за британско
ваздухопловство у јуришној варијанти. Тако је настао Harrier.

РАЂАЊЕ МОРСКИХ ХРТОВА

Британци су били толико задовољни, да су одлучили да иду на нову верзију авиона, који је ускоро добио ознаку Harrier GR.1. Свој први лет Harrier GR.1 извео је 28. децембра 1967. године, док је званично у наоружање британског ваздухопловства уведен 18. априла 1969. године. Свој први лет преко Атлантика, авион Harrier извео је маја 1969. године. Произвођач авиона Harrier била је британска компанија Hawker Siddeley Aviation, која је касније интегрисана у British Aerospace.

Британски морнарички ловац Sea Harrier FRS.1 (The Royal Navy (RN)/Fleet Air Arm (FAA))

Будући да је британска морнарица имала у плану да до 1979. године из наоружања повуче свој класични носач авиона HMS Ark Royal, и самим тим пошто британско ваздухопловство преузме палубне ловце Phantom FGR.2 у састав својих сквадрона, јављао се проблем квалитетне заштите флотног састава од напада из ваздушног простора. Решење је пронађено у новој класи лаких носача авиона за противподморничко ратовање, са чијих би палуба оперисали авиони са вертикалним полетањем и слетањем Harrier.

Класични ваздухопловни материјали, који се користе на копненим ваздухопловима, не могу да задовоље оперативне услове за коришћење на мору због слане морске воде. Због тога је морала да буде урађена посебна верзија авиона Harrier, на којој су употребљени материјали отпорни на слану воду, како би се што више заштитили електронска опрема и хидраулички систем авиона. Са копнене верзије авиона Harrier задржани су помоћни мотор, систем за пуњење горивом у ваздуху, већи део трупа, реп, крила, док је уграђен нови мотор типа Pegasus Mk.104, а интегрисан је и комплетно нов оружани систем. Тако је добијен морнарички авион Sea Harrier.

Sea Harrier FRS.1 приликом бришућег лета изнад морске површине (The Royal Navy (RN)/Fleet Air Arm (FAA))

Развој морнаричког авиона означеног као Sea Harrier P.1184, отпочиње 15. маја 1975.
године. Првобитно је било проблема да се докаţе да добром ловцу није увек неопходно да достигне брзину од два маха. После снажног лобирања унутар морнарице, одлучено је да се новом авиону пружи шанса за доказивање. Први авион P.1184 означен сада као Harrier FRS.1, полетео је 20. августа 1978. године (FRS.1 је скраћеница од британске ознаке Fighter-Reconnaissance-Strike Mark 1, што значи ловац-извиђач-јуришник
тип 1 и самим тим означава целокупну намену самог авиона). Споља је био сличан копненом јуришнику Harrier GR.3, али са измењеним кокпитом и редизајнираним носним делом. Кабина је била издигнута за 25 центиметара да би се побољшала видљивост и спроведене су опсеţне мере антикорозивне заштите. За разлику од ваздухопловства, морнарици је био неопходан ловац, па је у нос уграђен радар Blue Fox, а испод крила су подвешене ИЦ вођене ракете ваздух-ваздух AIM-9L Sidewinder. Осим тога Sea Harrier FRS.1 како сама његова ознака каже, могао се поред ловачких задатака да употреби и за извиђачке и јуришне задатке. Испорука серијских примерака британској морнарици отпочиње 18. јуна 1979. године. Први примерци авиона Sea Harrier распоређени су на носач авиона Hermes новембра 1979. године.

Групни лет авиона Sea Harrier FRS.1 из састава РМ Велике Британије (The Royal Navy (RN)/Fleet Air Arm (FAA))

Sea Harrier прилагођен је задацима британске морнарице. То је карактеристичан једномоторни авион са вертикалним полетањем и слетањем (V/STOL), са четири ротирајућа издувника који могу мењати положај у опсегу од 98,5 степени. Положај издувника се може мењати и при лету великом брзином што значајно побољшава маневарске особине авиона. Главне разлике између авиона Sea Harrier FRS.1 и авиона Harrier GR.3 су елиминација компоненти израђених од магнезијума, знатно више постављена кабина авиона ради боље прегледности, нова авионика, уградња радара,
мотор Pegasus 104 који у односу на Pegasus 103 (Harrier GR.3) има повећану отпорност на корозију и производи више електричне енергије. Крила су израђена од алуминијума и могу се скидати да би се омогућио прилаз мотору. Остатак авиона је углавном израђен од алуминијума, а неки делови од титанијума. На доњој страни трупа се налази велика ваздушна кочница, а на горњој страни постоји отвор за прилаз генератору. Управљање авионом на великим брзинама врши се класичним стабилизаторима, а на малим брзинама посебним млазницама.

Од електронске опреме поред вишенаменског радар Blue Fox са ТВ растерским показивачем, Sea Harrier има и савремени HUD, компјутер система оружја, радар висиномер, DECCA доплер радар, систем TACAN, транспондер I-опсега, уређај за пасивно електронско ометање, вишеканалну радио станицу U/VHF опсега. Радио компас UHF опсега, навигацијски компјутер, пријемник за детекцију радарског озрачења. Британској морнарици укупно су испоручена три прототипа Sea Harrier, 54 једноседа Sea Harrier FRS.1, један двосед Harrier T.4A и три двоседа Harrier T.4N.

Заједно на палуби носача авиона Р-21 Хермес током рата за Фокланде: два јуришна авиона Harrier Gr.3 (у првом плану) од којих је први наоружан са две касетне бомбе BL-755, шест ловаца Sea Harrier FRS.1 (у другом плану) и хеликоптер Sea King HAS.5 (са стране),(The Royal Navy (RN)/Fleet Air Arm (FAA))

Своју успешну борбену премијеру британски авиони Sea Harrier FRS.1 имали су током рата за Фокланде 1982. године. Прво борбено лансирање ракете ваздух-ваздух AIM-9L Sidewinder у рату са авиона Sea Harrier FRS.1, извршено је 30. априла 1982. године. У периоду од априла па све до јуна 1982. године 29 авиона Sea Harrier извело је 2376 мисија и оборило 22 аргентинска авиона без сопствених губитака у ваздушним борбама, док је шест авиона изгубљено због техничких проблема и услед ватре са земље. Авиони су борбено деловали са носача авиона HMS Hermes и HMS Invincible.

Једини инострани купац авиона Sea Harrier је РМ Индије која је за носаче авиона Vikrant и Viraat набавила 23 једноседа Sea Harrier FRS.51 и четири двоседа Harrier T.60. Касније су испоручена још два двоседа Harrier T.4(I), који су у основи били бивши британски авиони Harrier T.4.

Sea Harrier FRS.2 на палуби носача авиона HMS Invincible (The Royal Navy (RN)/Fleet Air Arm (FAA))

Модернизација авиона Sea Harrier започела је одлуком британског Министарства одбране 1984. године, да издвоји 200 милиона фунти за опремање авиона Sea Harrier FRS.1 новом опремом. Тако је добијен авион Sea Harrier FRS.2 или како га још означавају као FA.2. Први лет модернизованог авиона Sea Harrier FRS.2 (FA.2) изведен је 19. септембра 1988. године. Уговор за модернизацији 33 авиона FRS.1 у FRS.2 потписан је 7. децембра 1988. године. Модернизација авиона започиње октобра 1990. године. Испоруке ових ловаца британској морнарици обављене су у периоду од 1991-1994. године. У том периоду извршена су испитивања и процене авиона за оперативну употребу. Произведено је 18 нових авиона FRS.2, док је 33 авиона добијено конверзијом старијих модела FRS.1. Пет двоседа Harrier T.8N добијено је конверзијом старијих верзија двоседа Harrier T.4 и Harrier T.4N, који су преведени на стандард FRS.2.
Sea Harrier FRS.2 од авиона Sea Harrier FRS.1 разликује се по измењеном носном делу,
дужем задњем делу трупа, уграђеном мотору Pegasus Mk.106, другачијим антенама и
подвесницима, уграђеним новим радаром Blue Vixen, лансерима за ракете ваздух-ваздух AIM-120 AMRAAM и AIM-9L Sidewinder, новом електроником, магистралом података MIL-1553B, новим HUD и HDD дисплејима и HOTAS командама лета.
Било је планирано да се авиони Sea Harrier задрже у наоружању све до 2012. године, кад би како је било планирано отпочела испорука британској морнарици нових авионе F-35B. Међутим, британско Министарство одбране 2002. године донело је одлуку да се 2004. године почне са повлачењем ових авиона из употребе. Последњи примерци авиона Sea Harrier повучени су из наоружање британске морнарице марта 2006. године.

Десет година после, 6. марта 2016. године РМ Индије извела је последњи лет овим авионом у својој флоти. Овим је прича о авионима Sea Harrier у историји светског ваздухопловства завршена.

За израду текста коришћена је књига:

Данко Боројевић, Драги Ивић, Енциклопедија млазних ловачких авиона, Ауторско издање, Пожаревац, 2012.