Седамнаестог јуна 1982. свој први лет обавио је борбени хеликоптер необичног изгледа и ротора Камов Ка-50 познат као „Црна ајкула” прототипа В-80 (НАТО ознака Хокум А). Руски јуришни хеликоптер са једним седиштем са карактеристичним коаксијалним роторским системом конструкторског бироа Камов брзо је привукао пажњу хеликоптерских стручњака.
И Ка-50 и његов наследник Ка-52 представљају жилаве борбене машине од којих је последња верзија доживела свој успех у рат у Украјини, док претеча Ка-50 је борбено употребљена у Другом чеченском рату 2000 године, али велики недостатак је био један члан посаде. Само је Ка-52 ушао у оперативну употребу руске војске док је Ка-50 остао прототип.
Прича о хеликоптеру Ка-50 датира из средине 1970 тих година када је закључено да прва верзија борбеног хеликоптера Ми-24А који су чинили кичну хеликоптерских једница совјетске копнене војске не задовољавају оперативне потребе. Када су САД обелоданиле да су кренуле у развој новог борбеног хеликоптера АХ-64 Апач, који је дошао у оперативну употребу почетком 1980-тих година 20 века стекли су се услови за развој новог борбеног хеликоптера.
Своје понуде доставила су два конструкциона бироа Камов и Миљ који су имали вишедеценијско искуство у производњи хеликоптера. Конструкција новог борбеног хеликоптера овај пут није текла на основу захтева произвођача, него оперативних захтева совјетске војске.
У конструкционом бироу Мијаила Леонтијевича Миља одлучили су се за класичну конфигурацију јуришног хеликоптера, са таднем седиштима и двочланом посадом, идентично као и код америчког АХ-64.
Камов, који је до тад био познат по изради специјализованих хеликоптера, пре свега противподморничких у верзијама Ка-25, 27, 29, остали су верни коаксијалном ротору.
Иначе Камов је Совјетској копненој војсци понудио 1966 борбенихеликоптер под ознаком Ка-25Ф (Ф- фронтни), који је био верзија морнаричког хеликоптера, са двочланом посадом и могућношћу транспорта до осам војника у транспортној кабини. Хеликоптер је био наоружан са аутоматским топом калибра 23 мм, шест противоклопних вођених ракета, лансерима невођених ракетних зрна и конвенционалним авио бомбама.. Упоркос свему томе Камово пројекат Ка-25Ф остао у сенци Миловог Ми-24. У задњој фази пре коначне одлуке Камов јеп онудио верзију ознаке В-50 иза које се скривао хеликоптер са два упоредно поставњеним и супротно окретајућим главним роторима, који је био веома брз до 400 км на час. Мил је однео победу, али Камов није одустао. У периоду 1975-1976 створили су нови концепт хеликоптера под ознаком В-100 опремљеног са два упоредно постављена ротора на репу. В-50 и В-100 остали су само прототипи.
Јануара 1977 под новом радном ознаком В-80 почели су да снују нови напредни хеликоптер. Вођа групе конструктора постао је Сергеј Михејев. У игри су биле различите аеродинамичке конфигурације, али традиционални коаксијални ротор није мењан. Коаксијални ротор омогућио је одређене предности, мање ограничење него један главни и репни ротор, мање бочног клизања, угаоне брзине и убрзање у целом спектру брзина, као и могућности у акробатском летењу. После несреће пробног пилота Јевгенија Ларјушина априла 1985. приликом тестирања прототипа В-80 је утврђено да је прешао највећу дозвољено конструкцијско #г” оптерећење. Несрећа је утицала да се делом модификује систем коаксијалних ротора у смислу онемогућавања потенцијалног судара њихових кракова због чега је размак између ротора још више повећан. Иначе прототип В-80 није имао репни ротор што је омогућило преживљавање и борбеној отпорности хечликоптера, јер је погодак у репни ротор један од најчешћих губитака хеликоптера. Хеликоптер је као високу борбену отпорност увео неке измене: мотори су били смештени бочно лево и десно од главне уздужне осе трупа што је омогућило да би са једним поготком била уништена оба, а сваки мотор је омогућио релативно нормално летење за једним неоштећеним мотором. Витални делови хеликоптера заштићени су били са комбинацијом оклопних плоча и композитних материјала, да могу да издрже непосредне поготке пројектила до калибра 23 мм, а оклопна стакла кабине хеликоптера могу да издрже поготке до калибра 12,7 мм. Носећа греда ротора је посебно ојачана, а у случају оштећења система за снабдевање уњем је систем заснован да омогућује безбедни рад још наредних 30 минута. Систем за снабдевање електирчном енергијом је дуплиран, а труп је израђен од материјала који омогућују очување структуре и функционалног интергритета хеликоптера. У случају принудног слетања хеликоптера је додатно ојачан доњи део трупа хеликоптера, а пилотска кабина у случају присилног спуштања се деформише за више од 10-15 процената. За спасавање пилота у хеликоптер је уграђено и катапут седиште Звезда К-37-800. Камов се радикално одлучио да посаду хеликоптера уместо два буде један члан. Један од главних предуслова за то било је стварање високо аутоматизованог сиситема који је здружио рад пилота и оператера наоружања на таком нивоу који неће отежати физички и психички пилота. Идеја је нађена код пилота јуришника авиона.
Један члан посаде је омогућио мању масу хеликоптера, а снижени су и трошкови обуке, одржавања, као и снабдевање горивом и наоружањем као на аеродромима тако и на самом терену.
Оно што се од хеликоптера тражило било је деловање у сложеним метео условима и ноћу. Фактички 24 часа. Решење је било порнађено у уређају нћних наочара за осматрање у ИЦ спектру, телевизијских сензора и радарских система. Развој ноћне верзије хеликоптера Ка-50под ознаком Н кренула је 1987. Хеликоптер је имао сензорску куполу самшит-50Т који представља јединицу за осматрањеи контролу ватре, ласерски дањиномер и систем за ласерско вођење противоклопне ракете 9К121 Вихр. Сензорска купола била је постављена на горњи део трупа хеликоптера, а касније под нос хеликоптера. Дневнин систем за контролу ватре Шквал-В модификован је у верзију ВН и интегрисан са другим ноћним сензорима. Прототип овог хеликоптера је 1999. добио авионику и стаклене приказиваче.
Наоружање:
Обе верзије Ка-50 и Ка-50Н имају топ Грјазев 2А42 калибра 30 мм са борбеним комплетом од 250 до 460 граната. Овај топ је смештен у турели са десне стране. На четири тачке испод крила може да носи до 12 ракета 9К12 Вихр које су интегрисане са навигацијско ниђанским системом Шквал.
Хеликоптер Ка-50 први пут борбено је употребљен као прототип за време Другог чеченског рата 2000 године. Три летелице послате су у базу Маздок и кориштене у нападу на терористе у јужним деловима Чеченије.